Kome u Beogradu smetaju Republika Srpska i Milorad Dodik?

Šta se to događa na relaciji Srbija - Srpska ili, preciznije, između Milorada Dodika sa jedne, i brojnih koaliciono-kohabitacionih partijskih lidera u matici? Najpre su ga bezmalo svi vukli za rukav do se pojavi na njihovim predizbornim mitinzima, a onda mu prigovarali što je uticao na rezultat izbora.

Kasnije mu je jedan od njih javno poručio da „nije baš za ukidanje genocidne tvorevine, ali da je za njeno dobro treba utopiti u jaku, funkcionalnu i efikasnu BiH". A kada mu je Dodik u ime Srpske, koju vrlo legitimno predstavlja, ravnom merom odgovorio da sa takvima neće moći da sarađuje, optužen je da se meša u sastavljanje vlade u susednoj državi. Kako to objasniti?

Neki beogradski analitičari smatraju da je to samo kratkoročna varka stranačkih lidera u Srbiji da pažnju javnosti prebace na drugu obalu Drine sa brojnih domaćih problema na koje niko nema jasne i uverljive odgovore. Na Kosovu se ne može ni napred ni nazad, a ni ovako kako je nikom nije prihvatljivo, niti je bilo ko tokom predizborne kampanje ponudio neku svežu i održivu ideju. Evropsku uniju kao cilj, sa ili bez alternative, programski su prihvatile, izuzev jedne, sve političke stranke u Srbiji, ali uslovi se neprestano menjaju i dopunjuju, termin priključenja je dalek i neizvestan, pa će o dobicima i gubicima koji ih tamo čekaju pričati oni koji dožive. O sve težoj socijalno-ekonomskoj situaciji i sve mračnijim razvojnim prognozama da i ne govorimo.

Drugi, opet, smatraju da se Čeda Jovanović nije tek tako iznebuha okomio na Srpsku i Dodika nego da je naprosto, za razliku od drugih, na direktnoj vezi i dobro obavešten da posle Kosova nova tura zavrtanja ruke Beogradu neće biti vezana ni za Vojvodinu ni za Sandžak, nego za Republiku Srpsku. Uostalom, svako pismen mogao je da sazna od „Danasovog" dopisnika iz Amerike da se Tadiću zamera što tokom dva mandata nije obuzdao Dodika, i da se sada od Nikolića očekuje da to uradi. Čeda je izgleda na sve spreman, ali je to prerano javno saopštio, pa je sebi i kod Dačića i kod Tadića otežao ulaz u koalicionu vladu. A bez bar komadića vlasti nikome nije potreban ni iznutra ni spolja, ma kakva i kolika bila ta spremnost, dok kao potpredsednik vlade ili ministar važnog resora u stranački heterogenoj vladi može da utiče.

Ima ih koji veruju da je problem što se Dodik, ipak kao čovek sa strane, umešao u predizbornu kampanju u Srbiji, iako tamo nikome nije dolazio nepozvan. Naprotiv, bio je često pozivan i rado viđen gost u Beogradu, i od vlasti i od opozicije, kao što je i sve kandidate iz matice srdačno ugošćavao u Banjaluci. A u predizbornim istupima u matici pretendenti na vlast su, naravno, mnogo radije pominjali Srpsku kao nacionalni uspeh nego Kosovo kao nacionalni neuspeh. Da li zato što je to doprinelo da Nikolić postane predsednik, a Tadić gotovo izvestan premijer, ili pak zato što nije bilo dovoljno da Tadić ostane predsednik, a naprednjaci formiraju vladu, tek posle izbora je ispalo da je Dodik svojim angažovanjem onemogućio da dođe do izražaja autentična izborna volja građana Srbije.

Možda bi jedino delovalo logično da je polemikom sa Čedom Jovanovićem na tribini Tanjuga oborio izborni rejting LDP-a, ali je ovoj stranci, njenom lideru i njihovim biračima uvek bilo važnije šta misle na Baščaršiji nego u Gospodskoj ulici.

Istini za volju, opstanak i afirmacija Republike Srpske su i ranije iritirali radikale srpske demokratske revolucije. I nije to samo zato što u Vašingtonu i Briselu kažu da treba tako, nego zato što smatraju da je Srpska „jedini uspeh bivšeg režima", koji treba da bude apsolutno i bez ostatka istorijski negativno vrednovan. Nije važno što je Čedina ikona Đinđić pekao vola na Palama, što je Dodiku zbog pomaganja opozicije u Srbiji bio zabranjen prelaz preko Rače, što je posle toga prva postoktobarska garnitura u Srbiji pružila ruku vladajućem SDS-u, a ne opozicionom SNSD-u, itd. Ne pomaže tu ni što Republika Srpska deli evropsku orijentaciju „evropske Srbije" jer se u Banjaluci u to ne zaklinju baš svaki dan i u svakoj prilici, nikada ne govore da nema alternative, poželjno evropejstvo nikad ne stavljaju ispred nacionalnog interesa, niti, kako je primetila jedna beogradska novinarka, u predsedničkom kabinetu visi plavo-žuta zastava. Naprotiv, kriza u evrozoni i najava o prestrojavanju EU na račun prijema pripravnika oborile su izborni rejting najvećih evroentuzijasta u Srbiji i dale za pravo Dodikovom trezvenijem pristupu evrointegracijama, pa je ljutnja na prekodrinske nazadnjake tim veća.

Moguće je da se možda već pomalo radi i o zavisti kod nekih srpski političara prema Dodiku. Ono po čemu Srpska imponuje nemalom delu Srbije jesu ujedinjenost naroda oko nacionalnih ciljeva, ubedljiva većina u parlamentu, stranački kompaktna vlada, hrabrost i odlučnost harizmatičnog predsednika. Tim više što je kod kuće sve suprotno: nejedinstvo oko glavnih nacionalnih ciljeva, podeljeno biračko telo, jaka opozicija, predsednik i vlada iz stranaka koje neće zajedno, neizvestan sastav koalicione vlade, kao i datum njenog formiranja. Sigurno je da oni koji tako misle u Srbiji preteruju i u hvaljenju stanja preko Drine i u kuđenju stanja kod kuće, ali u predizbornoj kampanji su mnogi kandidati i stranke baš igrali na to preterivanje i tražili Dodika da pomogne. E, pošto su sada svi relativno nezadovoljni rezultatom izbora, izuzev Dačića koji je prvi posle izbora doputovao u Banjaluku, na ovaj ili onaj način kažu da Dodik nije ni trebalo da se meša.

Ali, ako se stvari budu odvijale prema očekivanju, pored Nikolića, koji je inaugurisan za predsednika Srbije, matica će uskoro dobiti i Tadića za premijera i Dačića za jakog vicepremijera, a Dodik će umesto jednog (jakog) imati tri (slabija) saveznika u Beogradu, po liniji „specijalnih i recipročnih veza". A pošto su te veze afirmisane međunarodnim sporazumom, neće valjda smetati ni Čedi, kao što ni njegov eventualni angažman u nekom manje važnom resoru neće te veze mnogo poremetiti.