Судбина дејтонске БиХ и Република Српска | |||
Климакс стања паралелних политичких монолога |
![]() |
![]() |
![]() |
среда, 25. фебруар 2009. | |
Нико не спори како је БиХ уникум у свијету у погледу државно-правног устројства. То је доиста енормно скупа и неефикасна државна заједница. Међутим, то је ипак пола истине, јер се нерационалност и неефикасност искључиво односи на пола државе, односно, ентитет официјелног назива Федерација БиХ, настала у Вашингтону прије петнаест година, као резултат предратног везивања застава – зелене и „шаховнице“. Игроказ политичких монолога садржава два супротна пола – очување слова и духа Дејтона, што резолутно заговара српска страна, те радикалне уставне промјене, укључујући и територијалну прекомпозицију земље, што горљиво агитује бошњачка страна. У таквој констелацији политичких снага и односа, ОХР једини фингира улогу кохезионог фактора, безуспјешно настојећи саставити некомпатибилне стране. На сцени је готово унисона сагласност, како шире јавности, тако и политичких представника из оба ентитета, о нужности приступања БиХ евро-атлантским интеграцијама, при чему српска страна ту доминантно види значај приступа ЕУ, док је у знатној мјери подозрива кад је ријеч о чланству у НАТО. Сада долазимо до још једног парадокса. Формално и процедурално, БиХ не може начинити одлучујући корак ка европској кандидатури све док је ОХР у земљи. Већ дуже времена политички лидери из РС, а Додик најгласније, заговарају гашење ОХР-а, чему се бошњачки политичари, посебно Силајџић, енергично супротстављају. Укратко, бошњачка политичка гарнитура данас јасно фигурира као брана уласку БиХ у ЕУ! Као резултат јединственог менталног склопа и специфично изведеног менталног кода, у БиХ се продужава политичка варијанта Павловљевог условног рефлекса, како ће неко другоме нешто подметнути. Ономад је то било претежно на релацији Београд – Загреб, а данас је то у БиХ непомирљива Сарајево – Бањалука траса. Што год се изусти у Сарајеву, макар и сувисло, у Бањалуци се дочека, најблаже речено, с подозрењем. И обратно. Индикативно је како је на црти стања паралелног политичког монолога, Мостар као „столни хрватски град“, практично на политичкој маргини. То није нипошто безначајно, јер сугерише формулу својевремно сублимисану у изреци, парафразирано, Југославија ће бити оно што се договоре Срби и Хрвати. Преведено, пост-дејтонска БиХ ће бити оно што се договоре Срби и Бошњаци. Циркулишу шпекулације како ће тај тренд прећутно аминовати међународна заједница, као (1) компензацију Србима с обје стране Дрине за изгубљено Косово, те (2), ускраћивање Хрватима стварног статуса конститутивног народа у БиХ, јер су добили практично етнички очишћену Хрватску, коју највећи дио Хрвата овдје доживљава као матичну земљу. У формалном, политичком вокабулару Брисела и Вашингтона, БиХ је прије отприлике пет година прешла из тзв. пост-конфликтне у транзицијску фазу. Догађања на терену су сугерисала како су ипак обје фазе паралелно на дјелу. Најновија ескалација запаљиве реторике и уочене тензије, комбиноване са економском пустоши у земљи, застрашујућом корупцијом и криминалом, те спрегом политике и клера, јасно упућују на повратак у чак пред пост-конфликтну фазу! Један скорашњи извјештај Democratization Policy Council1, не искључује могућност нових сукоба, мада нема поузданих показатеља о постојању критичне масе расположења да се земља гурне у нови ратни хорор. У извјештају се констатује како су ЕУФОР снаге за проведбу мира на симболичном нивоу (2,000), како Америка нема своје трупе у саставу, чак ни официра за везу, те како земље чланице ЕУ унилатерлано повлаче своје јединице из БиХ. Прошле године је напрасно укинуто патролирање јединица ЕУФОР-а, што је охрабрило оне који се нису намирили у рату, или су склони пјесничкој параболи „ћераћемо се још“. Сумња се како су полицијске снаге формацијски и по наоружању, готово као војне јединице, како постоје приватне заштитарске јединице са дугим цијевима, како су ловачке удруге наоружане прекомјерно и егзистирају у великом броју. Недавно је РТРС, јавни емитер, имао сторију из околине Требиња о хајци на вукове. Било је уочљиво како су ловци, њих око стотињак, били готово одреда у маскирним униформама! С друге стране, предсједник Борачке организације РС (БОРС), Пантелија Ћургуз, упозорава на наоружавање Бошњака и то по џематима (вјерским мјесним заједницама), са циљем да се наводно снагом оружја изађе на море и Дрину! Спрега политике и клера постаје доиста неподношљива, у чему предњачи реис Мустафа Церић. На предизборном скупу у Чапљини прошлог љета рекао је дословно: „Нећемо се више ми њима прилагођавати, нека се они сад нама прилагођавају!“. Таква злокуга порука вјерског поглавара доиста онеспокојава. А међународна заједница ћути. Недавни скандал у Глухој Буковици на обронцима Влашића, кад је реис Церић стао у одбрану хоџе педофила, или раније увођење вјеронауке у сарајевске вртиће, те најновија вијест из Зенице о продаји станова (у згради само за муслимане) руше сваку наду у могућност креирања заједничке државе и њеног опстанка. |