Судбина дејтонске БиХ и Република Српска | |||
Фарукове (хипо)тезе |
![]() |
![]() |
![]() |
уторак, 09. август 2011. | |
(Прес за РС, 9.8.2011)
Фарук најприје упозорава да је у Бошњака све присутније мишљење да су једини народ без државе на Балкану и да је то једна опасна теза. Ради се, међутим, само о евидентној чињеници на коју сам и сâм, додуше не у балканском него југославенском контексту, у више текстова указивао још прије рата. Писао сам, рецимо, о системској аномалији да Муслимани, иако послије Срба и Хрвата трећи народ по бројности, годинама нису имали представника у Предсједништву СФРЈ, а Албанци, иако мањина, јесу. Затим, да су малобројнији Словенци, Црногорци и Македонци имали своје националне републике, док су Муслимани у БиХ, у којој се све дијелило 1/3, имали само идеалну трећину територије, а реално, тј. 1/1 - ниједног метра квадратног. А послије рата и о томе како је природна тежња муслиманског покрета да територијално дефинише свој национални статус, а стари Изетбеговић је то простије формулисао: “Муслимански народ ће узети онолико Босне колико може просперитетно контролисати”. Ништа у томе није било “опасно”, али је постало такво оног момента када је водећа муслиманска национално-вјерска партија СДА, позивајући се на грађанизам и мултикултурализам, исказала намјеру да умјесто трећине узме цјелину и њоме политички доминира као релативна већина. А у томе су јој се здушно придружиле и све остале бошњачке партије.
Трећи проблем, по Фаруку, представља то што “наведене опасне тезе аплаузима дочекују националистички кругови код Срба и Хрвата”. Национализам код Срба и Хрвата у БиХ пролази кроз све друштвене слојеве и представља заједнички именитељ свих политичких опција. А јавља се као природна реакција на хегемонистичке притиске бошњачког “национализма већинске нације”, који се увијек и свугдје јавља под маском државног патриотизма и залагања за грађански принцип један човјек – један глас. И код Бошњака у том погледу влада унутарнационално братство и јединство, међу народом и међу политичким странка ма, па се једино тако и може објаснити сложна црвено-црна коалиција СДП-СДА. Уколико је Фарук у праву да у бошњачким масама напокон сазријева свијест да се БиХ може одржати само као државна заједница три равноправна народа, онда то није проблем него рјешење. Напокон, зашто то за Фарука ипак није рјешење, него проблем? Каже: “Зато што и једна и друга (и трећа) нација желе исте територије, а то је онда рат и пакао.” Колико ми је познато, ни Срби ни Хрвати не желе да се врате у Сарајево, Зеницу, Тузлу, Бихаћ итд., него, напротив, из тих градова „цуре“ и малобројни који су још преостали. А они трећи их не зову натраг. Ти исти, из заграде, истовремено би жељели да се врати предратно стање према попису из 1991, али само у Бањалуци, Мостару, Требињу, Стоцу, Добоју итд. Једино њихове недосљедне и нереалне жеље призивају “рат и пакао”. Или, прецизније, нове “међународне” притиске. |