Trampizam u Evropi i budućnost demokratije

Uticajnim apologetama trampizma na društvenim mrežama je dramatični preokret u izbornoj noći u drugom krugu predsedničkih izbora u Poljskoj zaličio na novembar 2016. godine, kada su svi najveći istraživači javnog mnjenja predviđali pobedu Hilari Klinton ali je za predsednika ipak izabran Donald Tramp. Doduše, birači u Poljskoj ne biraju elektore već direktno predsednika, ali američka izborna drama se dogodila u Poljskoj tako što su nekoliko sati posle zatvaranja birališta istraživači javnog mnjenja objavili projekciju rezultata po kojoj je pobednik predsedničkih izbora bio gradonačelnik Varšave i kandidat vladajuće Građanske koalicije desnog centra Rafal Tšaskovski, sa prednošću od tek 0,6 procentnih poena u odnosu na rivala Karola Navrockog kojeg podržava tvrdo konzervativna stranka Pravo i pravda (PiS) Jaroslava Kačinjskog.

Tšaskovski je proglasio pobedu, ali četiri sata kasnije, kada je većina stanovništva uveliko spavala, stigli su rezultati prebrojavanja glasova koji su ukazivali na suprotno. U ponedeljak ujutru i zvanično je za pobednika proglašen Navrocki, evroskepktični istoričar koji se ugleda na Trampa i obećava da će Evropi doneti „snažan, konzervativan glas iz Poljske“.

I sam Tramp je na društvenim mrežama podelio naslov američkog kanala Njuzmaks: „Trampov saveznik pobedio u Poljskoj, šokirajući sve u Evropi“. „Čestitam Poljskoj, izabrali ste pobednika“, poručio je Tramp, koji je u poljskoj predizbornoj kampanji primio Navrockog u Ovalnom kabinetu, čime se mnogo otvorenije umešao u predizbornu kampanju i istakao svoje preference nego što je to učinio na izborima u Rumuniji ili Nemačkoj.

Novoizabrani predsednik Poljske Karol Navrocki sa porodicom slavi pobedu u izbornoj noći, Varšava, 1. jun 2025.

Time je i zvanično nestao osećaj olakšanja evropske administracije u Briselu, ali i među centristričkim elitama širom Evrope, koji je usledio samo dve nedelje ranije kada je liberalni gradonačelnik Bukurešta Nikušor Dan pobedio desničarskog protivkandidata u drugom krugu predsedničkih izbora u Rumuniji.

Taj osećaj olakšanja im je tada dodatno pojačalo to što je u istom danu gradonačelnik Varšave ostvario blagu prednost u odnosu na kandidata PiS-a, dok je vladajuća koalicija desnog centra premijera Luisa Montenegra osvojila najviše glasova na vanrednim parlamentarnim izborima u Portugaliji.

Suverenistički talas širom Evrope

Štaviše, činjenica da je proteklih meseci postojao svojevrstan niz neuspeha evropskih suverenističkih, evropskeptičnih a ponekad i krajnje desničarskih stranaka da osvoje vlast na raznim nivoima – od Austrije i Nemačke, preko Francuske i Velike Britanije, do Rumunije i Poljske – podstakla je pojedine medije i analitičare da čak ustvrde da je pri kraju uzlet desničarskog populizma, koji je krenuo od migrantske krize 2015. godine, a pojačao sa od pandemije virusa korona 2020. godine.

Pristalice Alternative za Nemačku (AfD) pred pokrajinske izbore u Tiringiji, Erfurt, Nemačka, 31. avgust 2024.

Međutim, to što, primera radi, slobodari nisu uspeli da dobiju svog prvog kancelara u Austriji, ne znači da se talas desničarskih, suverenističkih i evroskeptičnih političara i stranaka smanjuje. Naprotiv, uprkos tome što su partije i kandidati ideološko-političkog centra uspeli da zadrže vodeće pozicije u dobrom delu Evrope, suverenističke snage koje mejnstrim mediji često opisuju kao krajnje desničarske ili desničarsko-populističke, nastavile su da uvećavaju svoju popularnost, ne samo u Rumuniji, Poljskoj i Portugaliji, već i u Nemačkoj, Austriji, Francuskoj, pa čak i u Velikoj Britaniji.

Ali, uočljivo je da su izborne kampanje u svim državama širom Evrope obeležene istim temama – od korupcije i otuđenosti političkih elita od interesa građana, do migracija, bezbednosti i odnosa prema Briselu – pri čema se partije i kandidati dele na dva tabora: suverenistički i proevropski.

Sve te zemlje imaju različite političke kontekste i probleme. Ali, uočljivo je da su izborne kampanje u svim državama širom Evrope obeležene istim temama – od korupcije i otuđenosti političkih elita od interesa građana, do migracija, bezbednosti i odnosa prema Briselu – pri čema se partije i kandidati dele na dva tabora: suverenistički i proevropski.

I dok su suverenističke i evroskeptične snage do pre koju godinu bile najčešće portretisane u liberalnim mejnstrim medijima kao proruske snage, danas su one „agenti“ trampizma u Evropi. Neki čak i otvoreno sebe predstavljaju kao evropsku verziju Trampovog pokreta MAGA (Učinimo Ameriku ponovo velikom), poput Đorđa Simiona, lidera desničarske Alijanse za uniju Rumuna (AUR), koji je iz prvog kruga predsedničkih izbora ušao sa najviše gasova, ali je u drugom poražen.

Stoga nije daleko od istine procena, koju je početkom ove godine dao američki politički analitičar i konsultant Ijan Bremer, da je Evropa samo jedan izborni ciklus daleko od formiranja MAGA pokreta na evropskom tlu. Drugim rečima, da će se na francuskim predsedničkim izborima 2027. godine i potom 2029. na nemačkim parlamentarnim izborima, kao i na izborima za Evropski parlament, najbolje videti snaga trampističkog pokreta koji preti etabliranim vladajućih elitama u Evropi.

Samit lidera krajnje desnih partija Evrope okupljenih u savezu "Patriote za Evropu", Madrid, 9. februar 2025.

Poljski šamar

Iako su proevropske centrističke snage proteklih godinu dana pobedile na predsedničkim izborima u Moldaviji i Rumuniji, kao i na parlamentarnim izborima u Portugaliji i Nemačkoj, sprečivši stranke evroskeptično konzervativnog tabora da dođu na vlast čak i u Austriji gde su tvrdi desničari osvojili najviše glasova, dobili su od Poljaka svojevrsni politički šamar. I to verovatno na najznačajnijim izborima u Evropi ove godine uzimajući u obzir da je Poljska jedna od najbrže rastućih ekonomija u EU, koja ima tendenciju da parira Francuskoj i Nemačkoj na polju bezbednosti i ekonomije.

Tesan krajnji rezultat u kojem je Navrocki dobio 50,9 a Tršaskovski 49,1 odsto glasova predstavlja veliki udar i za vladu premijera Donalda Tuska, koji se proteklih godinu i po dana mučio zbog kohabitacije sa predsednikom Andžejom Dudom, takođe kandidatom PiS-a. Tuskova vlada je želela da izbegne novu kohabitaciju, budući da poljski ustav predsedniku daje ovlašćenja da blokira zakonske predloge koje je usvojila parlamentarna većina.

Kako bi učvrstio vladine redove, Tusk je saopštio da će tražiti da 11. juna poljski parlament glasa o poverenju vladi. Ipak, za sada su mala očekivanja da vlada padne i da Poljska ode na vanredne parlamentarne izbore, budući da izbori ne bi odgovarali Tuskovim koalicionim partnerima jer su po popularnosti oko izbornog cenzusa.

Poljski premijer Donald Tusk na sastanku Vlade, Varšava, 3. jun 2025.

S druge strane, u Tuskovoj vladi već procenjuju da će kohabitacija sa Navrockim biti još teža nego sa Dudom, budući da je u kampanji Navrocki otvoreno izjavio da želi da bude protivteža vladi. Stoga Tuskovi saradnici već procenjuju da najverovatnije neće uspeti da proguraju nijedan reformski zakon obećan biračima 2023. godine – od reforme celokupnog pravosuđa kako bi poništili promene koje je ranije PiS uneo u tužilaštvu i sudstvu, do reforme zakona koji se tiču ljudskih prava.

Poljski levo liberalni komentatori već ističu da narednih pet godina, koliko traje predsednički mandat, u Poljskoj „nema nade za građanska partnerstva za homoseksualne parove, legalni abortus ili zakonske promene koje vode ka sekularnoj državi“.

Iako je Tusk ovih dana signalizirao spremnost da sarađuje sa novim predsednikom, malo ko veruje u uspešnu saradnju, ne samo zbog toga što Navrocki nastoji da bude brana za progresivnu agendu, već i zbog toga što su ga vladini zvaničnici u toku predizborne kampanje predstavljali kao kriminalca. „PiS je Navrockom zadao jedan cilj: da sruši Tuskovu vladu. I on će ga ostvariti“, rekao je za „Juroaktiv Poljska“ stručnjak za politički marketing Miroslav Očkoš.

Lider partije Pravo i pravda (PiS) Jaroslav Kačinjski govori na predizbornoj konvenciji Karola Navrockog, Lođ, 27. april 2025.

Po poljskom ustavu, predsednik ima pravo da ne da saglasnost na svaki zakon izglasan u parlamentu, a pita se i o svakom kadrovskom nameštenju u vojsci i diplomatiji. Samim tim predsednik Poljske bi mogao, kako strahuju u Briselu, da omete, osim Tuskove agende na domaćem planu, i svojevrsno geopolitičko buđenje EU. 

Kampanje zasnovane na strahu

Rezultat drugog kruga predsedničkih izbora pokazuje ne samo da je poljsko društvo bezmalo hirurški precizno podeljeno na dva jednaka dela, već i da je kohabitacija proteklih godinu i po dana očigledno onemogućila Tuskovu koaliciju da uveri konzervativne birače da može da im poboljša život, a progresivne birače da je sposobna da napravi značajne promene u pravosuđu i društvenim pitanjima, nakon osam godina vlasti PiS-a.

Suočeni sa Dudinim vetom po pitanju pravosudnih reformi, Tusk i njegov ceo tabor su ovu predsedničku kampanju zasnovali na širenju straha od ponovnog dolaska na vlast PiS-a, dok su Navrocki i PiS uzvratili sličnom kampanjom širenja straha kod birača da će Tšaskovski i Tusk potčiniti Poljsku Briselu i progresivnim politikama od pitanja abortusa, preko migracija do klimatskih pitanja i pristupanje Ukrajine EU.

Te dve kampanje dovele su i do rekordne izlaznosti birača u drugom krugu predsedničkih izbora, u kojem je Tuskov tabor za dlaku izgubio jer nije uspeo da pridobije mlade muškarce, slabije obrazovane i žitelje ruralnih područja i malih gradova.

Gradonačelnik Varšave i kandidat za predsednika Rafal Tšaskovski sa suprugom na predizbornom skupu, Gdanjsk, 30. maj 2025.

Lepuškasti i uglađeni gradonačelnik Varšave je naprosto delovao previše urban za ove glasače te oni nisu mogli da se poistovete sa nekim poput njega, dok Tuskova vlada nije uspela da ih uveri da je sposobna da se uspešno pozabavi svakodnevnim problemima poput sigurnosti posla, stanovanja i kulturne nesigurnosti.

Ni to što su objavljivani medijski izveštaji o njegovom svojevremenom učešću u tučama huligana ili navodnom podvođenju prostitutki dok je radio u jednom hotelu, Navrockom nije naškodilo. Naprotiv, to mu je očigledno pomoglo da preuzme Trampovu retoriku kako su „duboka država“, kao i liberalne elite i mejnstrim mediji protiv njega

Iako je Tusk proevropsku agendu iskombinovao sa tvrdim stavom prema migracijama, politički novajlija Navrocki je očigledno izneo ubedljiviju priču biračima, usresređenu na suverenitet i odbranu poljskih tradicija od urbanih liberalnih elita i progresivnih društvenih pokreta.

Ni to što su objavljivani medijski izveštaji o njegovom svojevremenom učešću u tučama huligana ili navodnom podvođenju prostitutki dok je radio u jednom hotelu, Navrockom nije naškodilo. Naprotiv, to mu je očigledno pomoglo da preuzme Trampovu retoriku kako su „duboka država“, kao i liberalne elite i mejnstrim mediji protiv njega.

U tome su mu pomogle i evropski i američki liberalni mediji koji su ga konstantno u naslovima i tekstovima prikazivali kao „nekadašnjeg huligana“, „podvodača“, pa čak i kriminalca „povezanog sa poljskim mafijaškim mrežama“. U tim tekstovima o njegovoj „mračnoj prošlosti“ često nije bilo ni reči o tome da je Navrocki doktorirao istoriju na Univerzitetu u Gdanjsku, gde se njegovo istraživanje fokusiralo na antikomunističku opoziciju, pokret „Solidarnost“, procese lustracije u Poljskoj i organizovani kriminal u toku ere Narodne Republike Poljske od 1952. do 1990. godine.

Karol Navrocki na jutarnjoj rekreaciji sa lokalnim stanovništvom, Pšemisl, jugoistok Poljske, 30. mart 2025.

Prvi Trampov uspeh u EU

Sve to je doprinelo da kampanja Navrockog bude inspirisana Trampovim pokretom MAGA, pri čemu je potonja pobeda zapravo dodatno oživela PiS. Ipak, pobedi je poprilično doprinela i podrška krajnje desničarskog političkog saveza Konfederacija, predvođenog Slavomirom Mencenom koji je u prvom krugu bio sa 14,8 odsto glasova na trećem mestu, dok je u drugom krugu odigrao ključnu ulogu u privlačenju mladih i razočaranih glasača za Navrockog.

Zbog svega toga, očekuje se da će Navrocki osporiti evropsku agendu jačanjem suverenističkih narativa i pojačavanjem skepticizma prema dubljoj integraciji sa EU. S obzirom na njegovu ideološku bliskost konzervativizmu u stilu MAGA, on će biti prepreka vladi po pitanjima migracije i vladavine prava, ali i prema dubljim EU integracijama.

Pod Tuskom, Poljska se pojavila kao glasni zagovornik odbrambenog jačanja EU, pa se sada očekuje da će Navrocki verovatno iznositi snažan proamerički stav koji se protivi ulozi Poljske u jačanju strateške autonomije Evrope. Iako predsednik ne može direktno da blokira vladinu politiku prema EU, očekuje se da će Navrocki instrumentalizovati ova pitanja u domaćem javnosti, ističući rizike po nacionalni suverenitet i poljski pristup stavu „Amerika na prvom mestu“.

Ulice Vašingtona tokom inauguracije Donalda Trampa, 20. januar 2025.

Zbog toga je ovaj rezultat poljskih predsedničkih izbora ujedno i prvi značajniji uspeh Trampove administracije u pokušajima da pomogne svojim favoritima na izborima u drugim zemljama. Do sada su podržavali desničarske kandidate i stranke u zemljama poput Nemačke, Rumunije, Kanade i Australije, ali bez uspeha.

Doduše, ovog puta je podrška bila mnogo više od objava Ilona Maska i američkog potpredsednika DŽ. D. Vansa na društvenim mrežama. Ne samo što je Tramp usred poljske predizborne kampanje primio Navrockog u Beloj kući, već je na jugu Poljske održan skup američke Konferencije konzervativne političke akcije (CPAC) na kojem se pojavila i američka ministarka za nacionalnu bezbednosti Kristi Noem, javno podržavši Navrockog i otvoreno kritikujući njegovog protivkandidata. Noemova je Tršaskovskog opisala kao „apsolutnu katastrofu od lidera“, uporedivši ga sa socijalistima i onima koji „razaraju zemlju“ i „vladaju strahom“.

MAGA kao deo spoljne politike SAD-a

Iako je Tramp već bio predsednik SAD, njegov drugi predsednički mandat je već u prvih 100 dana raspametio Evropljane, koji više ne mogu da prepoznaju svog najvećeg saveznika. Ne samo što je Trampova Amerika izmakla Evropi tepih ispod nogu na polju međunarodnih odnosa i bezbednosti, već je Tramp svakim svojim potezom na domaćem planu Evropljanima uništio sliku SAD-a kao uzora liberalne demokratije i lidera slobodnog sveta.

Zapravo, Trampova namera je da svojom domaćom MAGA agendom ne samo transformiše američko društvo i državu, već da je izveze i u inostranstvo, a naročito u Evropu. Ali, u odnosu na prvi mandat kada je okupljanje evropskih desničara prepustio svom strategu Stivenu Benonu, kojeg je na kraju smenio, Tramp je sada stvaranje evropske verzije pokreta MAGA, koje pojedini već zovu MEGA (Make Europe Great Again-Učinimo Evropu ponovo velikom), učinio praktično sastavnim delom nove američke spoljne politike koju su u nastupima, a naročito objavama na društvenim mrežama jasno predstavili ne samo državni sekretar Marko Rubio i potpredsednik Vans, već i Trampov saradnik i najbogatiji čovek na svetu Ilon Mask.

Ilon Mask sa sinom Iksom u kabinetu Donalda Trampa, Bela kuća, Vašington, 11. februar 2025.

Doskorašnjeg nemačkog kancelara Olafa Šolca je nekoliko puta ocrnio kao „nesposobnog glupaka“, bivšeg potpredsednika Evropske komisije Žosepa Borelja nazvao „tiraninom Evrope“, a britansku državnu podsekretarku za zaštitu žena od nasilja „čistim zlom“ i „veštičjom kreaturom“. Mask je i nemačkog predsednika Franka Valtera Štajnmajera  označio kao „antidemokratskog tiranina“, britanskog premijera Kira Starmera kao „saučesnika u silovanju Britanije“, dok je za njega desničarska Alternativa za Nemačku (AfD) „jedina nada za Nemačku“, a Reformistička partija Najdžela Faraža „apsolutno neophodna“ Velikoj Britaniji.

Za Trampa i mnoge pristalice, lojaliste i ideologe pokreta MAGA, Evropa i njene vladajuće strukture i dominantne stranke – sve po pravilu ideološki centrističke a društveno i ekonomski liberalne – zapravo predstavljaju „produženu ruku“ i vernog saveznika američke „duboke države“, liberala u američkoj Demokratskoj stranci i njenih finansijera poput DŽordža Soroša

Premda je minulih nedelja Mask naprasno prestao sa svojim spoljnopolitičkim angažmanom na Iksu – očigledno pod uticajem toga da je ona imala veliki negativan uticaj na kompaniju „Tesla“ koju vodi – daleko od toga da je Trampov tim odustao od „prevaspitavanja Evrope“. Naprosto, to nije deo Trampove nepredvidljivosti, već se u potpunosti uklapa u Trampovu „MAGA retoriku“ koja se zasniva na tome da „liberali, 'duboka država' i stranci pljačkaju i uništavaju Ameriku“, te da je neophodno demontirati njihove stubove.

Za Trampa i mnoge pristalice, lojaliste i ideologe pokreta MAGA, Evropa i njene vladajuće strukture i dominantne stranke – sve po pravilu ideološki centrističke a društveno i ekonomski liberalne – zapravo predstavljaju „produženu ruku“ i vernog saveznika američke „duboke države“, liberala u američkoj Demokratskoj stranci i njenih finansijera poput DŽordža Soroša. Štaviše, sam koncept Evropske unije kao nadnacionalne organizacije koja teži federativnoj državi direktno je suprotan Trampovoj politici, koja nastoji da eliminiše takve saveze i međunarodne obaveze.

Kod Trampa na hodočašću

Budući da je Evropa simbol političkih ideala koje Tramp nastoji da eliminiše, transformiše i potčini na domaćem terenu, ne čudi da se njegova MAGA ideologija prebacila i na spoljnopolitički plan. EU je tu idealna meta trampizma.

Lider Reformske stranke Ujedinjenog Kraljevstva Najdžel Faraž na Konferenciji konzervativne političke akcije (CPAC), Merilend, 20. februar 2025.

Suficit koji EU beleži u trgovinskoj razmeni sa SAD se savršeno uklapa u Trampovu „MAGA retoriku“ o tome da Ameriku „stranci potkradaju“. S druge strane, očigledna borba Brisela i evropskih ideološki centrističkih elita da suzbiju nadiranje desničarskih i nacionalističkih političkih partija, ali i dezinformacija, proruske propagande ili teorija zavera, čine za Trampa dokaz da je Evropa „krajnje levičarska“ i da ju je zarobila „duboka država“.

Tako je CPAC ove godine bio više od konferencije američkih konzervativaca. To je bio signal evropskoj desnici da su na pobedničkoj strani istorije i da je na njima da MAGA ideju donesu u Evropu

Ali, nije se sve svelo na oštre objave na društvenim mrežama ili „lekcije o slobodi govora i demokratiji“ koje je potpredsednik SAD Vans održao evropskim političarima na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji početkom februara. Već krajem tog meseca, Trampovi ljudi su okupili vodeće tvrdo konzervativne i krajnje desničarske ličnosti EU na binu na godišnjoj Konferenciji konzervativne političke akcije (CPAC) u Vašingtonu. Organizovanje ovog svojevrsnog evropskog hodočašća do Trampa je očigledno imalo jedan jedini cilj: doneti uticaj MAGA u Evropu.

Tako je CPAC ove godine bio više od konferencije američkih konzervativaca. To je bio signal evropskoj desnici da su na pobedničkoj strani istorije i da je na njima da MAGA ideju donesu u Evropu. Spisak zvanica je bio svojevrsni pregled ko su političari na koje računa Tramp u svojoj politici prema EU. Na njemu su bili Žordan Bardela i Sara Knafo iz Francuske, Đorđa Meloni iz Italije, Santjago Abaskal iz Španije, Robert Fico iz Slovačke, predsednik Evropskih konzervativaca i reformista i bivši poljski premijer iz redova PiS-a Mateuš Moravjecki, potom Najdžel Faraž i Liz Tras iz Velike Britanije, kao i članovi Alternative za Nemačku (AfD) i bivši šef nemačke službe državne bezbednosti Hans Georg Masen, koji sada vodi desničarsku političku stranku Unija vrednosti.

Stiv Benon na Konferenciji konzervativne političke akcije (CPAC), Merilend, 20. februara 2025.

Doduše, saglasje je delom narušeno govorom Stivena Benona u kojem je pozvao na Trampov treći mandat uz povike pristalicama „borba, borba, borba“ i pozdrav publici podignutom rukom, koji je zaličio na Hitlerov pozdrav baš kao i što je pre toga na drugom skupu učinio Ilon Mask. Ovaj potez naterao je mladog šefa francuskog Nacionalnog okupljanja Bardela da odustane od planiranog govora, budući da se njegova stranka grčevito bori da je ne povezuju sa ekstremističkom desnicom, pa je čak u Evropskom parlamentu iz parlamentarne grupe Patriote za Evropu izbacio poslanike AfD-a jer je jedan od njih na posredan način opravdavao nacizam.

Benonova izjava nije, pak, narušila odnose ljudi iz Trampove administracije i MAGA pokreta sa poslaničkom grupom Patriote za Evropu na čijem čelu je Bardela, koja je učešće na događaju ocenila kao „značajan korak u izgradnji jačih transatlantskih patriotskih veza za odbranu nacionalnog suvereniteta i vraćanje moći narodu“

Na zahtev dopisnika francuskog lista „Poan“ da prokomentariše Bardelino otkazivanje govora, Benon je rekao da njegov pozdrav publici nije bio nacistički pozdrav, već „mahanje“, te da je isti pozdrav koristio pre nekoliko godina na skupu stranke Marin le Pen u Francuskoj. Nekadašnji Trampov strateg je insistirao da bi, ako je Bardela zaista otkazao iz navedenog razloga, on bio „mali dečak, a ne čovek dostojan da vodi Francusku“.

Benonova izjava nije, pak, narušila odnose ljudi iz Trampove administracije i MAGA pokreta sa poslaničkom grupom Patriote za Evropu na čijem čelu je Bardela, koja je učešće na događaju ocenila kao „značajan korak u izgradnji jačih transatlantskih patriotskih veza za odbranu nacionalnog suvereniteta i vraćanje moći narodu“. Članovi grupe Patriota će voditi „strateške razgovore“ sa američkim kolegama kako bi ojačali „odnose između evropskih i američkih patriotskih pokreta“, dodaje se u saopštenju za štampu.

Žordan Bardela, predsednik francuskog Nacionalnog okupljanja i predsednik grupe "Patriote za Evropu" u Evropskom parlamentu, Strazbur, Francuska, 21. januar 2025.

Uprkos ideološkim razlikama između američkih i evropskih tvrdo desničarskih pokreta, Trampova pobeda na američkim izborima 2024. godine učvrstila je zajednički osećaj svrhe protiv „masovnih migracija“, erozije hrišćanskih vrednosti i Zelene agende.

„Imam veliko poštovanje i divljenje prema patriotizmu Donalda Trampa i njegovoj spremnosti da brani interese svoje zemlje“, rekao je sredinom februara Bardela, koji je Vensov govor na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji ocenio kao „lucidan“, jer je demonizovao navodno suzbijanje slobode govora od strane lidera EU.

Ko je diktator a ko cenzor

Upravo „diktatura“ centrista i „suzbijanje slobode govora“ su teme koje doprinose oblikovanju zajedničkog neprijatelja protiv koga se ujedinjuju američki i evropski desničarski konzervativci. Da Trampova administracija na tome planira da insistira u Evropi moglo se videti na pomenutoj Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji, kada je potpredsednik SAD-a DŽ.D. Vans optužio vladajuće evropske elite za antidemokratsku praksu i gušenje slobode govora, uz ocenu da je to evropska „pretnja iznutra“.

Govor potpredsednika SAD-a DŽ.D. Vansa na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji, 14. februar 2025.

Držeći im lekciju o demokratiji, Vens je kritikovao poništavanje predsedničkih izbora u Rumuniji krajem 2024. godine zbog sumnje na rusko mešanje, pri čemu se žalio i zbog drugih „ograničenja slobode izražavanja“, tvrdeći da aktivisti koji se protive feminizmu i abortusu ili promovišu hrišćanske vrednosti doživljavaju represiju. Štaviše, on je osudio evropske napore da se bore protiv „takozvanih dezinformacija“ kao „digitalnu cenzuru“.

Američke optužbe da su vladajući Evropljani krivi za demokratsko nazadovanje, mešanje u izborne procese i suzbijanje slobode govora, izazvalo je evropske kontraoptužbe za američko mešanje u izbore u Kanadi, Australiji i EU, Trampove diktatorske poteze u suzbijanju vladavine prava predsedničkim dekretima, kao i gušenju slobode govora na univerzitetima i izbacivanje dopisnika vodećih medija iz Bele kuće i sa redovnih vladinih brifinga.

U tom američko-evropskom prepucavanju ko je diktator a ko cenzor, nedemokratsko mešanje u izborne procese i suzbijanje slobode govora postali su, uz migracije i korupciju, dominantna tema u nacionalnim debatama svih članica EU.

Skup pristalica Nacionalnog okupljanja u znak podrške Marin le Pen, Pariz, 6. april 2025.

Ova borba se pretvorila u ideološko-kulturološki rat dva tabora – suverenističkog i centrističkog – u kojoj je Maskova društvena mreža Iks postala glavna platforma za borbu i lov na duše pristalica.

Prvostepena sudska osuda Marin le Pen za proneveru fondova EU, kojom joj se zabranjuje bilo kakva javna funkcija u narednih pet godina, dodatno je podstakla to prepucavanje. U američkim optužbama da je sudska odluka politički motivisana, na posredan način je učestvovao i sam Tramp, uporedivši svoju sudbinu sa njenom. „To zvuči kao ova zemlja, to zvuči veoma slično ovoj zemlji“, rekao je Tramp, koji i danas tvrdi da je na predsedničkim izborima 2020. pokraden te da je tada pobedio on, a ne DŽozef Bajden.

Ova borba se pretvorila u ideološko-kulturološki rat dva tabora – suverenističkog i centrističkog – u kojoj je Maskova društvena mreža Iks postala glavna platforma za borbu i lov na duše pristalica.

Evropski problem sa slobodama

Nasuprot objavama na Iksu, vodeći evropski mejnstrim mediji su Vansove i Maskove optužbe listom ocenjivali kao licemerne upravo zbog aktuelne situacije gde, zbog iznošenja vlastima u Vašingtonu neodgovarajućih stavova, iz SAD-a bivaju deportovani strani studenti a ugledni univerziteti, poput Harvarda, gube finansiranje iz javnih fondova.

Međutim, da Vens i Mask nisu ipak u potpunosti u krivu u uticajnim evropskim medijima, prema svemu sudeći, prvi je priznao liberalni britanski nedeljnik „Ekonomist“, koji je čak na naslovnoj strani ustvrdio da Evropa zaista ima problem sa slobodom govora. Kako je u uvodnom tekstu ocenilo uredništvo magazina, to što je „Vens licemer, ne znači da nije u pravu“, navodeći pritom probleme sa slobodom medija i slobodom govora ne samo u Mađarskoj, već i u Nemačkoj i Velikoj Britaniji. Magazin, između ostalog, ukazuje na nemački zakon protiv vređanja političara koji ocenjuje kao „parodiju“.

Fotomontaža bivše ministarke unutrašnjih poslova Nemačke Nensi Fejzer sa transparentom „Mrzim slobodu mišljenja“

Nedeljnik ističe da sve evropske zemlje garantuju pravo na slobodu izražavanja uz pojedina ograničenja, ali da navedena ograničenja „idu mnogo dalje od vrsta govora za koje se čak i klasični liberali slažu da ih treba zabraniti, kao što su dečja pornografija, curenje nacionalnih tajni ili namerno podsticanje fizičkog nasilja“

„Moćnici ga bestidno koriste. Bivši vicekancelar (Robert Habek iz Zelenih) podneo je na stotine krivičnih prijava protiv građana, uključujući i jednog koji ga je nazvao 'idiotom'“, navodi „Ekonomist“, i podseća da je prošlog meseca urednik jednih desničarskih novina dobio veliku novčanu kaznu i sedmomesečnu uslovnu zatvorsku kaznu zbog deljenja na internetu Mema (internet šale), sa falsifikovanom fotografijom na kojoj sada već bivša ministarka unutrašnjih poslova Nensi Fejzer drži znak na kojem piše „Mrzim slobodu mišljenja“.

Nedeljnik ističe da sve evropske zemlje garantuju pravo na slobodu izražavanja uz pojedina ograničenja, ali da navedena ograničenja „idu mnogo dalje od vrsta govora za koje se čak i klasični liberali slažu da ih treba zabraniti, kao što su dečja pornografija, curenje nacionalnih tajni ili namerno podsticanje fizičkog nasilja“.

„Često se ograničenja protežu na govor koji povređuje osećanja ljudi ili je, po mišljenju nekih zvaničnika, lažan“, piše „Ekonomist“, i navodi primer da je u Finskoj nezakonito vređati religiju, ali da citiranje stihova iz Svetog pisma takođe može biti rizično, budući da je jedan poslanik krivično gonjen zbog objavljivanja biblijskog stiha o homoseksualnosti. „Britanska policija je posebno revnosna. Policajci provode hiljade sati pretražujući potencijalno uvredljive objave i hapse 30 ljudi dnevno. Među uhapšenima su bili čovek koji je na Fejsbuku govorio o imigraciji i par koji je kritikovao osnovnu školu svoje ćerke.“

Naslovna strana "Ekonomista"

Prema oceni ovog nedeljnika, cilj zakona o zabrani govora mržnje je promocija društvene harmonije, ali da postoji malo dokaza da oni tako i deluju. Štaviše, da izgleda da suzbijanje govora pretnjom krivičnog gonjenja samo dodatno podstiče podele.

„Populisti napreduju na ideji da ljudi ne mogu reći šta zaista misle, stav koji sada deli više od 40 odsto Britanaca i Nemaca. Sumnja da establišment guši određene perspektive pojačava se kada medijski regulatori pokažu političku pristrasnost. Francuska je kaznila konzervativni TV kanal sa 100.000 evra, zbog toga što je abortus nazvao vodećim uzrokom smrti u svetu – uobičajeno mišljenje među protivnicima abortusa od kojeg javnost očigledno mora biti zaštićena“, navodi britanski list i dodaje da zakoni o bezbednosti na internetu teraju kompanije koje vode društvene medija da, u strahu od novčanih kazni, uklanjaju mnogo toga što je samo sumnjivo ili razbesnelo nekoga, pri čemu su neke grupe zaštićene zakonima o govoru mržnje, a druge ne:

„Ubrzo će ovo otežati javnu debatu. Teško je imati otvorenu, iskrenu razmenu mišljenja o, recimo, imigraciji, ako se jedna strana plaši da će izražavanje njenih stavova izazvati posetu policije. Pošto ovu poentu oštro iznosi populistička desnica, mnogim evropskim liberalima je postalo nelagodno sve u vezi sa odbranom slobode govora. To je glupo.“

Gert Vilders, lider holandske Partije za slobodu (PVV), na Konferencije konzervativne političke akcije (CPAC) Mađarske, Budimpešta, 30. maj 2025.

CPAC je već dobila ogranke u Poljskoj i Mađarskoj, gde ističe da će poslužiti kao forum za saradnju desničarskih političara i ojačavanje transatlantskih odnosa.  Ali, to neće biti transatlantizam kakvog smo poznavali dosad. To će biti Trampov transatlantizam koji nije zasnovan na liberalnoj ideologiji, niti evropskim integracijama. Jednostavno, trampizam

I dok „Ekonomist“ mogućnost da demokratske države na ovome izgube kredibilitet sagledava u odnosu na „autokratije poput Kine i Rusije, koje vode globalnu borbu za meku moć“, očigledno je da borba postoji i sa kritičarima sa druge strane Atlantika. Štaviše, to što Tramp i njegov MAGA kritikuju vladajuće elite, a solidarišu se sa tvrdo konzervativnim, krajnje desničarskim i populističkim pokretima u Evropi, prema svemu sudeći za cilj ima pronalaženje partnera za Trampove napore da transformiše zapadnu kulturu i ideologiju.

Francuski predsednik Emanuel Makron to naziva „reakcionarnom internacionalom“ u nastajanju, koju očigledno, osim Trampove podrške, okuplja nezadovoljstvo „sistemom“ i osećaj da su njegove žrtve.

CPAC je već dobila ogranke u Poljskoj i Mađarskoj, gde ističe da će poslužiti kao forum za saradnju desničarskih političara i ojačavanje transatlantskih odnosa.  Ali, to neće biti transatlantizam kakvog smo poznavali dosad. To će biti Trampov transatlantizam koji nije zasnovan na liberalnoj ideologiji, niti evropskim integracijama. Jednostavno, trampizam.

(RTS)