Сукоб око острва Дијајоу – бацање рукавице Кини у лице

Кина и Јапан су деценијама деловали као мирољубиви џинови, који своје место у свету граде економским успехом и дипломатијом. Међутим, спор око групе острва у Јужном кинеском мору показао је да старе ране нису залечене, а да је, уз уплитање САД које настоје да одрже доминантну позицију у региону, потенцијал за сукоб између две азијске велесиле веома велик.

Кина и Јапан су прошле године остварили међусобну размену у вредности од 345 милијарди долара, али су упркос томе, односи између две државе пали на најнижи ниво у последњих неколико деценија. Бура незадовољства у Кини избила је после одлуке Јапана да држава откупи власништво над три острва Дијаоју, или Сенкаку, од приватног јапанског власника. Одлука је објављена баш на годишњицу почетка јапанске окупације 1931, због чега је у Кини избио највећи излив антијапанског расположења у последњих неколико деценија. Вишедневне демонстрације протекле су уз нападе на погоне познатих јапанских предузећа попут Тојоте и Хонде, а мета протеста биле су и јапанске дипломатске мисије, ресторани, продавнице и салони аутомобила.

Напетости након више дана протеста и слања јапанских и кинеских бродова у воде око спорних острва и даље не јењавају, а екстремисти с обе стране позивају у рат. Ниједна страна ипак не жели војни сукоб, али ниједна не показује знаке озбиљнијег попуштања. Јапан је саопштио да ће Токио тражити од Пекинга да плати штету која је изазвана на зградама његових дипломатских мисија, док је будући кинески лидер Си Ђинпинг изјавио да „Јапан треба да контролише своје понашање и заустави било какве речи и дела којима подрива кинеску сувереност и територијални интегритет“.

Токио иза себе има и САД, а након разговора са америчким министром одбране Леоном Панетом, шеф јапанске дипломатије Коићиро Гемба је саопштио да ће две земље-савезнице учинити „све што је у њиховој моћи да се нормализују јапанско-кинески односи“, али да ће уколико Кина нападне острва, САД то протумачити као претњу сопственој националној безбедности. Став о евентуалном нападу заснива се на Споразуму о узајамној сарадњи и гаранцијама безбедности САД и Јапана из 1960. године, из чега Токио и Вашингтон изводе своју заједничку позицију и по питању спорних острва.

Панета је затим посетио и Кину, чији званичници су поручили  да би желели да Вашингтон остане неутралан, док је он позвао званичнике Кине да дозволе „блискије војне контакте“ како би се смањио ризик конфронтација. Фиксни циљ Вашингтона је да ограничи експанзију Кине војним ангажманом и уговорним обавезама, а спор око острва се показао као провокација и тестирање кинеске способности да одговори на изазове. Кина има још један врло јак повод за незадовољство. Амерички и јапански званичници сагласили су се такође о постављању другогракетног одбрамбеног система у Јапану, и иако је саопштено да се систем поставља ради „заштите“ од Северне Кореје, права мета је много вероватније Кина. Кина има слабију морнарицу и од Јапана и од САД, што међутим надокнађује широким спектром противбродских балистичких ракета, којима може да обезбеди доминантну поморску позицију у региону. Ракетни штит умањује међутим тај адут Пекинга, у коме све више расте свест да је борба за превласт између Кине и САД неминовна и да је можда већ у току.

Према анализи Хенрија Кисинџера објављеној почетком септембра, поједини амерички стратешки мислиоци тврде да кинеска политика има два дугорочна циља: да замени САД као водећу силу у западном Пацифику и да консолидује Азију у један посебни блок који ће се покорити кинеским економским и спољнополитичким интересима. С друге стране, крајњи циљ америчке стратегије требало би да буде убрзање мирне револуције, која би омогућила либералну демократију. Према истој анализи, Кина САД види као рањену суперсилу, одлучну да осујети успон било ког изазивача, од којих Кина има највећи кредибилитет, због чега  се у кинеском естаблишменту појављује теза да је свака континуирана сарадња са САД самопоражавајућа, јер служи да се испуни циљ неутрализације Кине.

Радикални кругови у Кини чак тврде да је Кина до сада била веома пасивна упркос непријатељским трендовима и да би требало да се супротстави оним суседима са којима има спорна потраживања. Затим би, према стратешком аналитичару Лонг Таоу, требало да „мисли унапред и удари пре него што се ствари отргну контроли… биткама малих размера које би могле да одврате провокаторе да иду даље“.

Острва Дијаоју или Сенкаку су за Кину залог у крајње сложеним политичким односима, и Кина за сада не показује знаке попуштања. Могућност озбиљнијег сукоба остаје отворена опција, али остаје да се види да ли ће до њега заиста доћи, јер су интереси Кине, САД и Јапана, иако различити, истовремено и дубоко испреплетани.