Професор Универзитета у Косовској Митровици Југослав Гашић: По договору Београда и Приштине и агенди којом се затварају српске институције на КиМ, одбројавамо последње дане пре преласка Универзитета у косовску образовну мрежу

"Како смо сведоци свакодневних атака на било какву установу која има српску тробојку на површини већој од пар квадратних центиметара, стиче се утисак да је само питање тренутка када ће мрзитељу свега српског из Приштине пасти на ум да затвори и ову институцију", каже у интервјуу за Нову професор Медицинског факултета Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици доц. др Југослав Гашић.

Југослав Гашић један је од неколицине професора приштинског Универзитета који је у претходном периоду јавно подржао студентске блокаде у централној Србији.

Разговарали смо са њим о угрожености Универзитета са привременим седиштем у Косовској Митровици, у светлу затварања преосталих српских инститиуција на Косову, али и опасности по аутономију која вреба из Београда и Приштине.

Шта сада представља највећу опасност за Универзитет у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици?

За више од пола века трајања, Универзитет у Приштини је прошао кроз многе успоне, падове, искушења и недаће. Међу најтежим је било измештање са простора покрајине КиМ након НАТО агресије, али се сада налази пред животном одлуком, на коју не утиче својом вољом и која може довести до његове анихилације. Универзитет у Приштини није само највиша научно образовна институција Срба на КиМ, није ни стожер напредних идеја, научне сумње, уметничког савршенства, него и стуб опстанка народа на КиМ, инкубатор будућих интелектуалаца и светионик на коагулисаној крви српских јунака окружен тамним струјама потирања њиховог постојања. Он даје снагу и представља наду српском народу да издржи у 21. веку оно што су народи Европе проживљавали у средњем веку. Често несвесни његовог значаја склони смо минимализујемо његово постојање. Опасност по универзитет се може посматрати кроз неколико равни. Прва раван је она која се тиче и свих осталих Универзитета у Републици Србији, а која се односи на актуелну деаутономизацију, неконкурентну компетицију са приватним страним универзитетима, фаворизовање коначног производа са приватних домаћих факултета. Друга раван је будућност универзитета коју одређује договор Београда и Приштине. Ова опасност је много већа и вреба у два временска оквира. Како смо сведоци свакодневних атака на било какву установу која има српску тробојку на површини већој од пар квадратних центиметара, стиче се утисак да је само питање тренутка када ће мрзитељу свега српског из Приштине, пасти на ум да затвори и ову институцију. У нади да ће бити добре воље и да му то неће пасти на памет, бар док не дође време по договору БГ-ПР и агенди којом се затварају српске институције на КиМ, одбројавамо последње дане пре преласка универзитета у косовску образовну мрежу. Универзитет би тиме изгубио све виталне улоге које има у одржавању живота косовског Србина у трауматском шоку. Заједница српских општина, ‘творевина светог Петра’ представљена народу на КиМ као рајски амбијент, није ништа друго до утопија чијим се континуираним позивањем оправдавају сви поступци које Курти спроводи по агенди и служи нам као џокер иако имамо слабе карте. То спровођење договореног, Курти чини убрзаним кораком, и једина је ствар која изазива изненађење међународне заједнице али не толико иритантно да би изазвало њихову реакцију. Универзитет ће бити под ЗСО чије су пројектоване ингеренције равне добровољном етнографском друштву, иста ће славодобитно бити представљена када неће остати камен на камену и када неће имати значаја нити се питати ни за организацију плетачког скупа на коме ће бити забрањене црвена, плава и бела вуница.

Каква атмосфера тренутно влада на Универзитету у Приштини, имајући у виду да сте се са групом професора и других запослених издвојили подржавајући студентске блокаде у централној Србији?

Наше иступање није значајније утицало на атмосферу, претпостављам да је разлог томе мали број потписника подршке студентима. На универзитету нема блокаде и настава се изводи уобичајено, испитни рокови регуларно, истарживачки рад континуирано. Атмосфера на факултету је привидно мирна, али суштински иста као и међу народом на КиМ и влада уплашеност, неизвесност, апатија, депресија па и дефетизам. Свакодневни подсетник да нема спокоја је присуство великог број полицајаца који су у једном моменту били стационарини са дугим цевима и испред факултета.

Да ли заједно са другим професорима који су дигли глас на Косову трпите било какве притиске?

Од тренутка наше подршке студентима, почетком децембра прошле године, било је позива са питањем: “Да ли сам подршку дао испред универзитета.” Замислите какав нонсенсе! Па ја нисам било које овлашћено лице да бих могао да иступам испред универзитета. Претпостављам да је то био наивни покушај изналажења разлога за неки вид кажњавања. Директних притисака и претњи није било али је веома брзо, пар дана након подршке, почела да кружи информација од људи који су блиски органима управљања, да је сво четворо, јер нас је толико било у првом моменту, требало да добијемо отказ или да нам се забрани даље иступање. Заседао је ректорски колегијум и својом изјавом о апсолутној подршци председнику Александру Вучићу потврдио принцип ‘немешања’ политике у рад универзитета, гурнуо прст у око свакоме ко не мисли као они и тиме испровоцирали јос колегиница и колега да иступе јавно.

Приштински универзитет броји више од 700 професора, асистената, сарадника…Зашто они ћуте када је Универзитет угрожен?

Несумњиво је да има наставног кадра који се слаже са политиком актуелне власти, али и за универзитет у Приштини, такође, важи Гаусова кривуља. Анализирао сам и размишљао о томе, узимао у обзир и особине као што су трпељивост, скромност, понизност, покорност и увек долазио до истог крајњег закључка – да у основи лежи само комформизам и страх. Трећа могућност, незаинтересованост за овакав друштвени проблем, интелектуалцу није дозвољена. Косовски проблем је баласт свакој власти и прошлим и тренутној, али ми својим амбивалентним ставом чинимо да тај баласт нека будућа власт лако одбаци под изговором „а шта сте чекали, чему се надали и шта сте урадили да не буде тако“.

Колико је до сада власт у Србији радила на очувању Универзитета у Приштини, као једне од последњих српских институција на Косову?

Не мислим да се држава до сада односила маћехински према нашем универзитету али је значајније и исправније питање шта ради сада и ста ће радити у будуће. Тренутно због заокупљености решавањем студентско-грађанског бунта занемарује готово свакодневне провокације српске заједнице и показује апсолутну незаинтересованост за акутне проблеме. У циркулацији су нека анемична саопштења. Ситуација је алармантна, а држава се понаша као да се све то дешава у Сао Томе, а њених принципа нигде. Негде је запела она трасформација зечева у вукове из касарне.

Да ли као предавач на Медицинском факултету у Косовској Митровици имате забринутост и за опстанак здравственог система Србије на Косову?

И просвета и здравство се кувају у истом лонцу из кога је извучено и сервирано правосуђе, локална администрација, електропривреда, телеком, платни промет, а кувар више није Ахтисари и чини ми се да и не следимо његов рецепт. Иако је исте судбине, здравство има појединих спецификума које захтевају посебан осврт и много више простора. Изнећу само један моменат који се уопште не помиње, а то је да свесно затварамо очи да функционишемо у систему у коме нас само гест нечије добре воље чува на слободи. Наиме, као лекари функционишемо у систему квази државе Косово коју не признајемо и нико од нас нема лиценцу те квази државе. Било каква пријава, која би чак била одбачена са аспекта њене медицинске оправданости, несумњиво би могла да повуче нашу кривичну одговорност, да пружамо услуге као нестручна, нерегистрована, нелиценцирана лица. Не смем ни да помислим шта би се десило да постоји неки већи пропуст у лечењу, што се иначе у медицини зна десити.

На који начин Српска листа, политичка странка у косовском систему, успева да добије просторије Универзитета за своје политичке кампање?

Тренутној власти у Србији је потребна неприродна, стопостотна подршка српског народа са КиМ као потврда исправности њене суштински деструктивне политике од бриселских споразума до данас. Нема боље потврде да је ампутација безболна од потврде пацијента да ништа не осећа, ваљда он најбоље зна шта је добро за њега иако не зна да ће на крају остати без дела тела. Давање његове безрезервне подршке комадању српског корпускула на Косову амнестира власт у Београду, а Српска листа представља само инструмент којим се то изводи. На мом факултету није било оваквих активности али је Српска листа део своје предизборне кампање спроводила у просторијама појединих факултета, спотови су снимани на Филозофском факултету, скупови и завршне конвенције су се одржавале у салама и амфитеатрима Правног и Техничког факултета. То је лако проверива чињеница, на друштвеним профилима политичара СЛ постоје те фотографије. Заиста не знам како је могуће добити просторију за овакву активност, претпостављам да мора постојати неки захтев или молба на коју руководство факултета или универзитета онда негативно одговори и сачува универзитет од политичког деловања.

Шта би могло да поправи ситуацију у којој су се нашли универзитети широм Србије чија је аутономија угрожена?

Једна одлука може све довести у ред. Расписати изборе. Тренутна ситуација у држави је комплексна и неприродна, а последице тога се највише осећају на КиМ. Иако бројно не представљамо, као српска популација, значајан фактор, иако је нормално да постоје поделе у смислу политичких ставова према власти у Београду, иако постоји изражена политичка сегрегација на терену, мишљења сам да то не сме бити фактор који нас разједињава јер једино у симбиози можемо да се одупремо намерама Приштине и спасимо шта се спасити може, уз једно велико разочарење којега смо ми свесни да у остатку Србије у једном добром делу популације, академске заједнице, опозиционих политичких странака постоји негативан став према народу на КиМ, разумевању ситуације у којој се налазимо и подршке у борби.

(Нова.рс)