Sukob oko ostrva Dijajou – bacanje rukavice Kini u lice

Kina i Japan su decenijama delovali kao miroljubivi džinovi, koji svoje mesto u svetu grade ekonomskim uspehom i diplomatijom. Međutim, spor oko grupe ostrva u Južnom kineskom moru pokazao je da stare rane nisu zalečene, a da je, uz uplitanje SAD koje nastoje da održe dominantnu poziciju u regionu, potencijal za sukob između dve azijske velesile veoma velik.

Kina i Japan su prošle godine ostvarili međusobnu razmenu u vrednosti od 345 milijardi dolara, ali su uprkos tome, odnosi između dve države pali na najniži nivo u poslednjih nekoliko decenija. Bura nezadovoljstva u Kini izbila je posle odluke Japana da država otkupi vlasništvo nad tri ostrva Dijaoju, ili Senkaku, od privatnog japanskog vlasnika. Odluka je objavljena baš na godišnjicu početka japanske okupacije 1931, zbog čega je u Kini izbio najveći izliv antijapanskog raspoloženja u poslednjih nekoliko decenija. Višednevne demonstracije protekle su uz napade na pogone poznatih japanskih preduzeća poput Tojote i Honde, a meta protesta bile su i japanske diplomatske misije, restorani, prodavnice i saloni automobila.

Napetosti nakon više dana protesta i slanja japanskih i kineskih brodova u vode oko spornih ostrva i dalje ne jenjavaju, a ekstremisti s obe strane pozivaju u rat. Nijedna strana ipak ne želi vojni sukob, ali nijedna ne pokazuje znake ozbiljnijeg popuštanja. Japan je saopštio da će Tokio tražiti od Pekinga da plati štetu koja je izazvana na zgradama njegovih diplomatskih misija, dok je budući kineski lider Si Đinping izjavio da „Japan treba da kontroliše svoje ponašanje i zaustavi bilo kakve reči i dela kojima podriva kinesku suverenost i teritorijalni integritet“.

Tokio iza sebe ima i SAD, a nakon razgovora sa američkim ministrom odbrane Leonom Panetom, šef japanske diplomatije Koićiro Gemba je saopštio da će dve zemlje-saveznice učiniti „sve što je u njihovoj moći da se normalizuju japansko-kineski odnosi“, ali da će ukoliko Kina napadne ostrva, SAD to protumačiti kao pretnju sopstvenoj nacionalnoj bezbednosti. Stav o eventualnom napadu zasniva se na Sporazumu o uzajamnoj saradnji i garancijama bezbednosti SAD i Japana iz 1960. godine, iz čega Tokio i Vašington izvode svoju zajedničku poziciju i po pitanju spornih ostrva.

Paneta je zatim posetio i Kinu, čiji zvaničnici su poručili  da bi želeli da Vašington ostane neutralan, dok je on pozvao zvaničnike Kine da dozvole „bliskije vojne kontakte“ kako bi se smanjio rizik konfrontacija. Fiksni cilj Vašingtona je da ograniči ekspanziju Kine vojnim angažmanom i ugovornim obavezama, a spor oko ostrva se pokazao kao provokacija i testiranje kineske sposobnosti da odgovori na izazove. Kina ima još jedan vrlo jak povod za nezadovoljstvo. Američki i japanski zvaničnici saglasili su se takođe o postavljanju drugograketnog odbrambenog sistema u Japanu, i iako je saopšteno da se sistem postavlja radi „zaštite“ od Severne Koreje, prava meta je mnogo verovatnije Kina. Kina ima slabiju mornaricu i od Japana i od SAD, što međutim nadoknađuje širokim spektrom protivbrodskih balističkih raketa, kojima može da obezbedi dominantnu pomorsku poziciju u regionu. Raketni štit umanjuje međutim taj adut Pekinga, u kome sve više raste svest da je borba za prevlast između Kine i SAD neminovna i da je možda već u toku.

Prema analizi Henrija Kisindžera objavljenoj početkom septembra, pojedini američki strateški mislioci tvrde da kineska politika ima dva dugoročna cilja: da zameni SAD kao vodeću silu u zapadnom Pacifiku i da konsoliduje Aziju u jedan posebni blok koji će se pokoriti kineskim ekonomskim i spoljnopolitičkim interesima. S druge strane, krajnji cilj američke strategije trebalo bi da bude ubrzanje mirne revolucije, koja bi omogućila liberalnu demokratiju. Prema istoj analizi, Kina SAD vidi kao ranjenu supersilu, odlučnu da osujeti uspon bilo kog izazivača, od kojih Kina ima najveći kredibilitet, zbog čega  se u kineskom establišmentu pojavljuje teza da je svaka kontinuirana saradnja sa SAD samoporažavajuća, jer služi da se ispuni cilj neutralizacije Kine.

Radikalni krugovi u Kini čak tvrde da je Kina do sada bila veoma pasivna uprkos neprijateljskim trendovima i da bi trebalo da se suprotstavi onim susedima sa kojima ima sporna potraživanja. Zatim bi, prema strateškom analitičaru Long Taou, trebalo da „misli unapred i udari pre nego što se stvari otrgnu kontroli… bitkama malih razmera koje bi mogle da odvrate provokatore da idu dalje“.

Ostrva Dijaoju ili Senkaku su za Kinu zalog u krajnje složenim političkim odnosima, i Kina za sada ne pokazuje znake popuštanja. Mogućnost ozbiljnijeg sukoba ostaje otvorena opcija, ali ostaje da se vidi da li će do njega zaista doći, jer su interesi Kine, SAD i Japana, iako različiti, istovremeno i duboko isprepletani.