Покушај државног удара у Украјини - губи ли Јанукович тло под ногама?

У једном ранијем тексту поводом превирања последњих месеци у Украјини написао сам да ова земља иде ивицом провалије са које врло лако може да склизне. Догађаји последњих дана сведоче да се таква катастрофална предвиђања, нажалост, остварују.

Потпуни хаос - узвикују једни аналитичари у Кијеву и у Москви. Колапс друштва и распад земље - говоре други. И једнима и другима је заједнички закључак да је у питању покушај државног удара.

На такав закључак упућује више чињеница. Док су се током ,,обојене револуције’’ 2004. године, после које је на власт дошао изразито прозападно оријентисани политичар Виктор Јушченко, копља ломила углавном у Кијеву, на Мајдану (тргу) који је и данас тврђава такозваних проевропских снага, сада су немири почели да се шире и у регионима. Демонстранти су заузели поједина административна здања у Ивано-Франковску, Черновцову, Хмељницком, Ровну, Љвову и Тернопољу. У Кијеву демонстранти такође држе у својим рукама министарство енергетике и нека друга државна здања. Под притиском, оставку је поднео губернатор Волинске области. Покушаји упада у административна здања забележени су у Ужгороду и Черкаску. А неки опозициони лидери, укључујући и бившег министра одбране Анатолија Гриценка, позивају грађане да се ,,лате оружја’’. Он предлаже, како наводе медији, да наоружани грађани патролирају улицама како би ,,заштитили Мајдан’’. "Оружје можете употребити", каже Гриценко, "само у случају заштите људских живота. Ја ћу то први урадити. Наоружан сам и стално са собом носим оружје."

Зар такав развој догађаја и такви позиви не потврђују закључак о покушају државног удара, па и позиву на грађански рат? 

У таквом контексту, сасвим трезвено звучи позив руководства аутономне области Крима, али и неких других политичких активиста. У Кијеву немири се настављају иако у нешто мањем обиму него претходних дана. Да ли је зимско невреме учинило своје или је позив опозиционог лидера Виталија Кличка на привремену обуставу протеста донекле смирио разбуктале страсти ,,европејаца’’, није познато.

Ипак, ситуација у престоници веома је далеко од нормалне. Демонстранти бацају молотовљеве коктеле на полицију. Један полицајац је убијен из ватреног оружја, а тројица су нападнута, при чему је један убоден ножем. Друга двојица су отета. Власти су запретиле да ће их силом ослободити ако не буду пуштени. Прошле ноћи демонстранти су напали здање полиције, која је одговорила воденим топовима.

Председник Виктор Јанукович сменио је руководиоца градске управе Кијева Александра Попова и на ту дужност поставио посланика у парламенту из Партије региона Владимира Макејенка. То није прва кадровска измена од почетка немира. Пре две недеље били су смењени високи руководиоци Савета за безбедност и неки други савезни чиновници.

Ситуација се још више искомпликовала после разговора Виктора Јануковича са опозиционим лидерима. Они су одбили Јануковичев предлог да Арсеније Јацењук заузме положај премијера, а Виталиј Кличко функцију потпредседника владе. Опозиција тражи више: расписивање превремених председничких избора и доношење новог устава. Такав став опозиције може бити резултат њихове (и да ли само њихове) процене да су Јанукович и његова гарнитура неодлучни, да су у дефанзиви и да полако, али сигурно губе тле под ногама. То је индиректно потврдио и Јанукович признајући немоћ његове владе да изађе из садашњег ћорсокака. Јанукович се изгледа сагласио и са изменама устава којим би Украјина прешла са председничке на парламентарну републику.

Сада постаје све извесније да су у расплету ситуације могуће врло различите варијанте. Нажалост, најмање вероватна је она најбезболнија: да се страсти стишају и пронађе решење путем компромиса прихватљивог за све стране. У овом тренутку изгледа да такав компромис није могућ. По свему судећи, расплет би могао да се назре у уторак када је предвиђено ванредно заседање Раде (парламента). То ће бити пресудан дан, кажу у Кијеву. У Москви се са највећом пажњом прате догађаји у суседној Украјини. У Кремљу се изјављује да се Русија неће мешати у ситуацију у тој земљи. То су изјавили прес секретар председника Путина Дмитриј Песков и помоћник председника Јуриј Ушаков. Он је, међутим, додао да Москва одржава контакте са Кијевом на разним нивоима, па и на највишем. Другим речима, Јанукович и Путин су вероватно у свакодневном контакту.

"Да, ми се нећемо мешати у унутрашње послове Украјине, али то тражимо и од западних партнера", кажу званичници у Москви. Такав захтев је министар иностраних послова Сергеј Лавров поднео и државном секретару САД Џону Керију, са којим се сусрео у Женеви на конференцији о Сирији. ,,Скренуо сам пажњу Џону Керију да је сада веома важно да се избегне мешање у догађаје у Украјини и да се одустане од изјава које могу да подгревају ту ситуацију, а које би могле да се тумаче као подстицај опозицији. Надам се да ме је чуо’’, изјавио је руски министар.

Све ово напред речено је једна страна медаље. Друга страна може бити садржана у питању и дилеми шта је суштина садашњих немилих догађаја у Украјини, какав је стварни циљ ,,евроентузијаста’’ и да ли је неко са стране у то умешао своје прсте. Управо то мешање са стране предмет је многих коментара у руским и украјинским политичким круговима и медијима.

Публициста из Одесе Јуриј Бликов је категоричан: иза догађаја у Украјини стоје САД, Европска унија и украјински олигарси који зависе од моћних геополитичких играча Запада. Он подсећа да је бунт избио одмах после отказивања Украјине да потпише уговор са Европском унијом, који би по његовом мишљењу био смртоносан за Украјину. По том уговору, каже Блинков, Европска унија би дириговала политиком Украјине. Земља би ушла у дефолт, а после њега – пала би у руке крупних кредитора, односно Вашингтона.

Треба имати у виду да Украјина, што се тиче њене величине, географског положаја и природних богатстава, није банана република. Украјина – то су огромне површине обрадивог земљишта прве категорије, такозване црнице (чернозём) којим би могла да храни читаву Европу. У њеним недрима, у области Криви рог, крије се уранијум. У истој области су богата налазишта дијаманата која су недавно пронађена и која се још не експлоатишу.

Украјина је такође транзитна земља, пре свега руског гаса у Европу. Ту су и стратешке луке на Црном мору. А створити жариште нестабилности и напетости у ,,трбуху’’ Русије то је, како тврди Бликов, машта америчких стратега још из седамдесетих година прошлог века коју је формулисао Збигњев Бжежински. Циљ је да се створи моћна тампон зона између Русије и Европе, да се Русија одсече од црноморских лука и створи антиракетни појас уперен против Русије. 

Државни преврат, како Бликов назива догађаје познатије као ,,наранџаста револуција’’ из 2004. године, није постигао циљ. Украјина није дошла под контролу запада. Овај аналитичар нема баш најпозитивније мишљење о председнику Украјине Јануковичу и не убраја га у русофиле. Он сматра да је долазак Јануковича на власт са "његовим олигарсима’’ задовољавао запад. На плану приближавања Европи Јанукович је са својим тимом урадио више него претходна власт са Јушченком на челу током претходних пет година. Јанукович је, по мишљењу овог политиколога, направио такве уступке Западу (на пример повећање пензионог узраста) на које се нису осмелили чак ни ,,наранџасти’’. Украјина се полако, али сигурно спремала да потпише уговор са Европском унијом, чиме би, како Бликов сматра, добила статус колоније.

Али, Запад се придржавао пословице да сва јаја не треба држати у једној корпи. Ослонио се истовремено и на ултранационалистичке снаге на западу Украјине. Па ни то западним стратезима није било довољно. Бликов тврди да су током лета 2013. године на територији Украјине створени логори за обуку у којима се припремају ,,ударне групе" за преузимање власти, а многобројни специјалисти за ,,обојене револуције’’ редовно држе предавања. Према информацији посланика у украјинској ради (парламенту) Олега Царева, само током децембра прошле године обучено је око 200 људи - иностраних специјалиста за припрему преврата. Истовремено, на Криму су се припремали исламски радикали од којих су неки стекли борбена искуства у Сирији.

Бликов сматра да је Јанукович у последњем моменту одустао да потпише уговор са ЕУ схватајући да ће све последице економске катастрофе пасти на његову главу. Шансе за победу на председничким изборима 2015. године биле би тада сведене на нулу. Није, дакле, у питању никаква безрезервна љубав према Москви већ лични интерес. У укупном свођењу рачуна тај лични интерес се поклопио са интересом државе.

Поједини аналитичари, укључујући и Бликова, сматрају да се догађајима у Украјини руководи из једног центра. Очигледно је, сматрају они, да лидери такозване опозиције у Кијеву не контролишу догађаје широм земље. У питању је координирана акција једног центра. О томе сведочи и једновремено заузимање обласних администрација на западу државе. Таква дејства могу да реализују само професионалци који располажу моћним финансијским ресурсима.

У сваком случају, сматра Бликов, насилни преврат, односно успех државног удара, имао би катастрофалне последице и за Украјину и за Русију. Украјина би, са полуколонијалном статусом, постала жариште нестабилности и организованог криминала, ,,извозник’’ терориста било нацистичке, било радикално исмалистичке оријентације. Нова влада морала би бити ауторитарна и жестока, иначе не би успела да се одржи у условима тоталне кризе и економске пропасти.

"Данас је у питању цивилизацијски конфликт. Одлучује се да ли ће Украјина постати колонија запада или ће остати демократска држава",  закључује аналитичар из Одесе Јуриј Бликов.

Разуме се да се овакве оцене и тврдње морају узети са великом резервом јер већина њих нема валидну, опипљиву и документовану потврду. Ја сам сматрао за потребно да их изнесем, ако ништа друго онда макар као илустрацију о различитости мишљења о једној изузетно значајној и деликатној теми. Стандардне оцене и стереотипна мишљења чули смо већ са многих страна и из разних извора и њих не бих понављао.

Сада се испоставља да је проглашавање Путина, односно Русије као дефинитивног победника у сучељавању са Западом око Украјине – што су неки аналитичари чинили – било преурањено.

Поновио бих и овом приликом да Украјина не само да иде ивицом опасне провалије него да је почела са те ивице да клизи. Биће крајње опасно ако се на том суноврату не заустави, макар придржавајући се за последњу камичак, последњу гранчицу на ивици амбиса. Јер сваки други излаз из ћорсокака – то већ и врапци на грани цвркућу – осим договора и компромиса не може донети добра ниједној страни. Било би трагично за Украјину, и не само Украјину, да се излаз потражи путем примене силе са било које стране. А поготову ако у томе прсте умеша неко други, неко ван граница ове земље, у циљу остваривања сопствених интереса и циљева.

Украјина је сувише велика, сувише значајна, да се око њене судбине неко може коцкати; толико велика и толико значајна и истовремено толико етнички и верски разноврсна са компликованим историјским наслеђем, да се неповољан расплет ситуације и евентуални хаос не би зауставили само унутар њених граница. Ваљда су тога свесни сви чиниоци који су директно или индиректно учесници ове велике игре.