Како је потонуо ,,Курск''

Руска нуклеарна подморница ,,Курск'' доживела је хаварију 12 августа 2000- те године. Нико од 118 чланова посаде није преживео. Била је то највећа подморничка несрећа у историји у мирнодопско време, која се надовезала на друге такође трагичне догађаје у Русији у том периоду.

Око 11,28 часова тога дана на руској нуклеарној крстарици ,,Петар Велики'' која је такође учествовала на вежбама, забележени су јаки акустични сигнали. Након тога, ,,Курск'' није наставио вежбу торпедног напада и више се није јављао.Војној команди било је јасно да се нешто необично десило и да слути на несрећу.

Нестанак нуклеарне подморнице изазвао је велику пажњу у руској и међународној јавности и политичким круговима због величине трагедије, мистериозних околности у којима је нестала и евентуалних последица. Разноврсна нагађања само су подгрејавала такву атмосферу.

Нестанак нуклеарне подморнице изазвао је велику пажњу у руској и међународној јавности и политичким круговима због величине трагедије, мистериозних околности у којима је нестала и евентуалних последица

Следећег јутра отпочела је потрага за несталм подморницом. Нађена је неколико дана касније на дубини од 108 метара. Максимална дубина тог типа подморнице на коју може да понире изности 600 метара.

Како се касније сазнало, норвешка и британска морнарица су одмах после аларма понудиле помоћ у проналажењу подморнице али им у прво време то није било дозвољено. Тек 20 августа једном норвешком броду било је дозвољено да учествује о операцији спашавања. Подморница је пронађена на дну мора, готово располућена од експлозије и испуњена водом. Касније тог дана саопштено је да је страдало свих 118 чланова посаде.

Према службеној верзији коју је више дана касније изнео руски војни тужилац, генерал Устинов, у подморници је дошло до неконтролисаног цурења једне течности са шифрованом ознаком, што је проузроковало експлозију једног торпеда која се прошлила и на остала. Експлозија је просто разнела један део подморнице не оставивши посади ни најмању могућност за спас.

Наводно, двадесет и три члана посаде преживела су експлозију и забарикадирала се у једном оделењу подморнице, али су убрзо и они издахнули.

Постоји и друга, незванична верзија према којој је дошло до судара ,,Курска'' са једном америчком подморницом из састава НАТО пакта која се налазила у шпијунској мисији у зони поморских манерава руске морнарице. Присталице те верзије тврде да је тих дана једна америчка подморница са видљивим остећењима допловила до једне норвешке луке на северу земље. Та верзија је, ипак, мало вероватна иако се у једном делу јавности и даље помиње, али убедљивих потврда ни са које стране нема..

Трагедија са ,,Курском'' недељама није силазила са страница московске стампе и телевизијских екрана. Гледаоци су били просто шокирани изгледом извучене подморнице, или боље речено њеним остацима. А затим и оним што су видели нешто касније током боравка председника Путина Заполарној области.

Тражити кривца за ову несрећу је незахвално, кажу аналитичари. Није мало оних који сматрају да је прави узрок несреће у ствари -веома лоша политичка и друштвено- економска ситуација у којој се земља налазила после распада Совјетског Савез. А пре свега- ситуација у војном врху, у коме су ,,паркетни генерали'' (који су службовали у канцеларијама а не на терену) гледали само сопствене, личне интересе. Мито, корупација, крађа и пљачка државне имовине царовали су у највишим војним врховима- писао је својевремено познати руски публициста и сатиричар Михаил Задорнов. У опрширном тексту који је објавило више московских медија, он је поводом потапања ,,Курска'' и других несрећа које су у то време погађале Русију, излио сву своју сатиричку жуч.

Према службеној верзији коју је више дана касније изнео руски војни тужилац, генерал Устинов, у подморници је дошло до неконтролисаног цурења једне течности са шифрованом ознаком, што је проузроковало експлозију једног торпеда која се прошлила и на остала

Да подсетим: тих дана, у подземном пешачком плелазу на Пушкиновом тргу, у центру Москве, прогрмела је експлозија коју су подметнули чеченски терористи. Погинуло је десетак људи а стотинак је повређено. Телевизија је приказала место несреће неколико минута после експлозије. Призор је био страшан, шокантан, и не бих желео да га описујем нити да се на њега подсећам.

Пар дана касније, избио је пожар на телевизијском торњу ,,Останкино'' у Москви, једном од највиших здања у Европи, одакле емитују рпограм готово сви канали руске централне телевизије. Из улице Проспект мира у којој станујем и која води из центра града ка четврти Останкино, торањ се види као на длану, Данима се оучавао густ дим који је из њега куљао. Стручњаци су упозоравали на опасност да се читав торањ може срушити, што се на срећу није десило.

Да само овлаш поменем друге несреће тог времена: терористичке акције у Москви и другим руским градовима, рушење стамбених зграда вишеспратница подметањем експлозива са великим бројем жртава, рушење авиона, подметање експлозивних направа у метроима и возилима градског саобраћаја, масакр у основној школи у Беслану, осетинском градићу на Кавказу којом приликом је погинуло неколико стотина особа, углавном деце млађег школског узраста, трагедију у московском позоришту на Дубровки у које су терористи упали за време представе и минирали салу пуну гледалаца. Све је то било дело чеченских терориста који су, према неким изворима, имали подршку појединих западних центара.

Није било ни пријатно ни безбедно живети у таким околностима у Москви свих тих година после распада совјетског Савеза. А још мање мени, као сталном дописнику Тањуга и других српских медија, да са породицом све то доживљавам, користећи свакодневно метро и други градски превоз и да извештавам о тим трагедијама.

После потонућа подморнице, у многим градовима одржана су богослужења са молбом да се Господ Бог сажали на Русију, каже Задорнов. Он, међутим, ни сам није знао како може да нас заштити. Формирана је комисија за испитивање трагедије подморнице. Али шта ће комисија пронаћи? Чланови комисије ће скривати колико ко од штабских генерала има новца на својим рачунима, колики је био мито за отписивање спасилачких подморница у отпад и колико је америчка Централна обавештајна служба дозволила владиним чиновницима да украду од кредита ММФ као противуслугу за растурање војних фабрика и успешно припремање друштвене кризе. Западу су продаване чак и мале подморнице за спасавање, јединствене у свету које су за НАТО представљале најстрожу тајну- тврди Задорнов. Интересантно је да су прелазећи из Комунистичке партије у Православље, генерали почели много мање да се плаше Страшног суда. Очигледно, Страшни суд престао је за њих да буде реалност одмах после распада Комитета за државну безбедност (КГБ).

Колико у овим тврдњама има истине а колико су плод горчине и емотивног набоја аутора текста, остаје да се нагађа. Аналитичари оцењују да, ако не све, а онда бар неке од наведених тврдњи одговарају истини.

После трагедије са ,,Курском'' председник Русије посетио је Североморск и Виђајево (Видяево) на обали Баренцовог мора одакле је подморница кренула на своју последњу пловидбу. Он се на том положају налазио само неколико месеци пре трагичног догађаја са подморницом пошто је у марту те године надмоћно победио на председничким изборима.

Виђево је у ствари војно насеље у коме су живели морнари и официри са члановина породице, укључујући морнаре са подморнице ,,Курск'' и његовог команданта Генадија Љачина. Зграде су у веома лошем стању. У њима најчешће нема ни струје, ни воде, ни грејања. А то је Заполарна област; температура зими може да се спустити и испод -30 степени целзијусевих. Зар у таквим условима особље порморнице може нормално да извршава своје обавезе, а конструктори и друго стручно особље да се придржава сигурносних правила?

Угледни московски дневник ,,Известија'' донео је тих дана разговор са једним официром Северноморске флоте који је у слободно време таксирао са својом издрндалом ,,ладом'' да би прехранио породицу. Рекао је да му је жао што и он није био на ,,Курску''. ,,Жена и дете би добили за наше појмове огромну одштету и могли би нормално да живе, а не да животаре као сада''.

Путин је по повратку у Москву одржао оштар говор пред неколико стотина генерала, рекавши да је недопустиво да официри и војници живе на граници беде. ,,Треба прекинути са понижавајућим положајем војних лица које избацују из трамваја, тролејбуса и возова- рекао је Путин. Ми на њих гледамо као на готоване''. У званичним круговима се у то време могла чути позната крилатица: ако не будемо хранили нашу армију, хранићемо туђу.

Још тада, дакле пре двадесет и три године, Путин је на годишњем састанку са војним врхом упозоравао на деструктивну делатност западних центара у односу на Русију. То у ствари и није била нека новост јер таква политика траје још од царских времена

Још тада, дакле пре двадесет и три године, Путин је на годишњем састанку са војним врхом упозоравао на деструктивну делатност западних центара у односу на Русију. То у ствари и није била нека новост јер таква политика траје још од царских времена. Рекао је да поједини кругови на западу желе да изолују Русију и заглибе је у крваво блато међурелигиозних и међуетничких конфликата. Додао је да Москва ,,никоме неће дозволити да спорна питања са Русијом решава са позција силе''. Констатовао је да стање у оружаним снагама не одговара ни циљевима ни задацима који пред њима стоје. Посебно је критиковао ситуацију у командном саставу и нагласио да су само појединци из војног врха прави, а не ,,паркетни'' генерали; само мали број њих командовао је армијама или окрузима. Велика већина се налази на служби и добија генералске чинове у московским штабовима, дакле у канцеларијама. Само тридесет одсто командира пукова има више образовање. Тако нечега код нас никада није било- рекао је Путин.

Но без обзира на све, каже већ поменути сатиричар Михаил Задорнов, Русија се држи не на Березовским, Гусинским и Чубајсима (прозападни политичари и олигарси) него на људима као што су наши изгинули морнари. Они су искључули атомски реактор подморнице да би спречили еколошку катастрофу, знајући да тиме сами себи пресуђују. Морнари су поступили онако како су за време рата поступали наши борци, затварајући својим грудима отворе непријатељских бункера- као прави Руси.

Морнари су оставили записе. Тих записа највише су се и плашили наши штабни официри. Управо те последње речи морнара садрже основну тајну. Ми нећемо никада сазнати шта су морнари написали јер ,,штабисти'' кажу да је то војна тајна. Каква још тајна може да постоји када је једно време секретар Савета за безбедност био Борис Березовски, изразито прозападна личност. Зато, говорити о некаквим супертајнама је наивно.

Неко од изгинулих морнара, каже даље Задорнов, маштао је да заради довољно новаца да купи скроман стан за своју породицу или да са женом и децом отпутује негде на југ, где су временске прилике подношљивије. Сада, удовицама дају одштету. Породице погинулих морнара добиле су станове. Само, да би то остварили, требало је да изгину. Они су отишли, како се то наводи у давно написаним стиховима о рату, не дољубивши вољену жену, не попушивси последњу цигарету. Ја видим да се код многих наших људи нешто преломило у душама због трагедије подморнице. Она је показала да се душа Русије још није преобразила у окорели додатак лоповског мозга. Чак и код окорелих лопова појавиле су се сузе у очима.

Ја сматрам, каже Задорнов, да су морнари погинули да би зоре Русије постале светлије. Није случајно што се после потапања ,,Курска'' десио пожар на Останкинском телевизијском торњу. То је било упозорење Господа: размислите у тој тишини без телевизије, донесите закључке. Замислите се над знатно озбиљнијим проблемима него сто је тражење кривца.

Задорнов истиче да у свом чланку није желео да код људи изазове презир према лоповлуку, нити према реформама које су лопови спроводили замајавајући нас тврдњом да нас воде у западну цивилизацију, а воде нас у клопку. Желео је да подсети да су у Русији одувек постојали част, достојанство и племенитост. Зато је руска армија столећима била непобедива а губила је битке само када су је водиле издајице.

Споменик погинулим морнарима Курска

Знакови побољшања већ се наслућују. Сви лупежи и лопови који су грабили из државног буџета, новинари које плаћа запад, емигранти који се представљају као наши учитељи, банкари, финнасијери, бизнисмени и други- у глас вичу и плаше нас да ће сада бити још горе. А то значи да постаје боље- закључује познати руски сатиричар.

И то боље ускоро је почело да се осећа на сваком кораку. Ситуација у друштву, укључујући и армију, драстично је промењена. Русија из деведесетих година прошлог века више не постоји. То је данас сасвим друга земља. За релативно кратко време, Русија је политички, економски и социјално стабилизована, војно значајно ојачана. Много што-шта доведено је у ред, иако према речима председника Путина има још много шта да се уради да би се у земљи живело конфорно а њени грађани се својом домовином поносили. Престала је да се политички потчињава Западу, да буде њен економски прирепак. Успоставила је партнерске односе са многим земљама широм света и пружила је и даље пружа руку сарадње свима који желе такву сарадњу на равноправним основама.

Рат у Украјини који се уз обимну војну, политичку, економску, дипломатску и сваку другу помоћ и подршку западних савезника и НАТО пакта кијевском режиму води против Русије, наговештава нове, веома значајне промене на међународној сцени. Али то је већ друга прича која нема ничег заједничког са основном темом овога текста.