понедељак, 01. јул 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Кордон на Таксиму - пролеће или сумрак "кемализма"
Савремени свет

Кордон на Таксиму - пролеће или сумрак "кемализма"

PDF Штампа Ел. пошта
Зоран Грбић   
уторак, 11. јун 2013.

Одмах након првих сукоба у Истанбулу и почетка протеста новинари и коментатори широм света пожурили су да догађаје повежу са ,,Арапским пролећем''. Вероватно због тога што су демонстранти користили Твитер за размену информација, или због тога што се протест одвија у земљи која је, условно речено, део исламског света. Чак се и премијер Ердоган огласио поводом тога, и рекао да то није Арапско пролеће, и да оно не може да се догоди у Турској. И вероватно је у праву, нема пуно оправдања за такву врсту поређења.

Демонстрације у Турској не само што нису почеле насиљем, него се на агресивност полиције није одговорило на исти начин, онако како се дешавало у државама које су имале "Арапско пролеће". Такође, држава у којој се протести одвијају је начелно демократска, са легално изабраном владом и владавином права, дакле оном која није налик системима који су урушени у арапским протестима. Осим тога, протесте у Турској не подржава ниједан значајан међународни фактор, а камоли војна организација. И шта год неко од теоретичара тврдио, тешко да су оне вештачки изазване, нечијим деловањем изван земље. Све може да се изрежира и произведе, али почетак ових протеста делује сасвим спонтано. Осим тога, да је протест вештачки направљен, он би се одвијао потпуно другачије.

Протест заправо више личи на неке наше протесте, поготово на ,,Београд је свет'' протест из 1996/97. И Турци имају своје шетње по улицама градова, и званичнике који такве шетње осуђују јер сметају саобраћају. Имају и свој кордон у Коларчевој, на тргу Таксим[1]. Док остатак земље шета, неколико хиљада, повремено десетина хиљада људи све време стоји и живи иза барикада, на тргу Таксим, у сенци Ататурковог Културног центра, бранећи тако улаз у Гези парк[2]. На Таксиму се одржавају концерти, читају књиге полицији, организују се представе и концерти, а међу демонстрантима су глумци и неке јавне личности. Турци такође лупају у шерпе[3], али не у 19:30 као код нас, него у 21 час, а поред тога имају и пиштаљке. Имају исту комуникацију са јавношћу, и сличне духовите одговоре на изјаве од стране званичника власти.

У Турској се такође одиграо контра-митинг (мада на далеко безбеднијем месту по учеснике оба супротстављена протеста), и на њему су се чуле исте претње и заклињања контрамитингаша. Председник турске владе користи исту реторику каква се чула и овде, а медијски извештаји који су пропратили оба догађаја показују исту врсту униформности каква је била и овде, у којој се исти наслови понављају у више новина, са истим наглашеним деловима текстова. И у Турској су се појављивали непознати батинаши на улицама, који су нападали демонстранте, а затим нестајали без трага. Демонстранти чак имају и бубњаре на улицама, а и комшије који хране демонстранте. У време првих жешћих сукоба на улицама Истанбула, турски CNN је пуштао документарац са пингвинима, што такође звучи познато. Главна, и чини се једина разлика између та два протеста је у томе што они немају званичну подршку ниједне групације, а понајмање неке политичке странке. Док су овде лидери демонстраната читали упутства Џин Шарпа, потајно слушали лидере неких странака, користећи маркетиншу подршку стручњака и логистику неких медија, на турским улицама међу демонстрантима нема чак ни лидера. Нема ,,вођа протеста'', и нема беџева са предлозима за женидбу. Нити имају кога да слушају, нити постоје вође које би слушале нечија упутства.

Занимљиво је да су протести у Турској овде (а и не само овде) изазвали далеко више пажње од неких других протеста. Много више него недавни протести у Словенији и Грчкој, за које би се претпоставило да би били занимљивији за нас. У Љубљани је на улице излазило више од 10 хиљада људи (од 270 хиљада становника), у Марибору 1.500 од 110 хиљада становника. У Грчкој је проценат био још већи, у Атини је повремено излазило до пола милиона људи, а она има 3 милиона становника. Можда би неко рекао да је тако због тога што су нам Турци историјски ближи, преко обичаја, кухиње… Као што је Бреговић изјавио ,,Истанбул нам је пет векова био престоница'', то вероватно оставља неки траг. Можда је због тога што је више људи било на летовању у Турској, него на зимовању у Словенији, или зато што њихов протест личи на домаће протесте. Али, и свет с великом пажњом прати дешавања у Турској. Зато се чини да та врста пажње више има везе са природом протеста.

Због свега тога, пре би се могло рећи да су протести у Турској више део Occupy покрета, него што би били слични "Арапском пролећу". Occupy покрет је и настао на темељима онога што су у Београду показали маркетиншки стручњаци. Пиштаљке, бубњеви, шерпе и лонци саставни су део сваког савременог ненасилног протеста, па и овог у Турској. У Истанбулу, као и на осталим Occupy протестима, такође нема лидера, што је у складу са идеологијом о 99% анонимних. Осим овога, сви Occupy протести су одлично представљени на интернету, и не само што су демонстранти повезани преко Твитера (#occupygezi, #direngeziparki, #taksim и тренутно глобално најбројнији #1milletuyaniyor), него су одлично повезани и са медијима, преко својих сајтова, коришћењем друштвених мрежа и лајвстрима. Сви такви протести, па и овај у Турској, јесу веома media friendly (осим, наравно, за државу у којој се одвијају), што значи да производе такве садржаје које су без много обраде погодни за све медије. Занимљиви су, духовити, садржајни а производе их ненасилне групе, за које медији у старту знају да ће задобити наклоност публике. С обзиром да у протесту учествују углавном млади људи, они креативнији су већ направили неколико песама-химни[4], спотове са миксовима песама, протест има барем једну особу која је симбол, ,,мученик'' протеста (,,Жена у црвеној хаљини''), неколико јаких слогана (као ResIsTanbul), и духовиту свакодневну комуникацију, одговоре на премијерова упозорења и наредбе. Укључујући и на ону његову, мени омиљену ,,Друштвени медији су претња по друштво''. Једина разлика између осталих Occupy и протеста у Турској је та што код Occupy углавном не знају шта тачно хоће. Циљеви или уопште не постоје, или су превише апстрактни, и углавном подсећају на 1968. и ,,Не знамо шта хоћемо, али хоћемо то одмах''.

Протести, одавно је свима јасно, немају везе са дрвећем у Гези парку. Кувало се одавно, и грађанска Турска је годинама немоћно посматрала како Кемалова Турска полако нестаје. Прво су ухапшени генерали, под оптужбом да су спремали пуч, а онда новинари, писци, и сви су послати у Силиври, затвор у близини Истанбула. Ердоган је покушао и да спроведе своје предизборно обећање, и да укине забрану покривања главе за жене запослене у јавним службама. Његов парламент је изгласао то, и поред бројних протеста у држави, али је турски Уставни суд укинуо тај закон. Чак и у случају интернета Ердоганова Турска показала екстремни конзерватизам. Сајт youtube је блокиран 2007. године, уз бројне друге сајтове. Занимљиво је да је једини који је у Турској који је јавно подигао глас против такве забране, био популарни актуелни председник Абдулах Гул, који је на свом Твитер налогу изразио неслагање са блокирањем јутјуба и неколико Google сервиса, и објавио да је наложио сарадницима да пронађу легални начин да се приступ дозволи. Иако је 2010. укинута забрана јутуба, неколико десетина хиљада сајтова је још увек блокирано у државној цензури.

Само у мају месецу десила су се најмање четири догађаја која се сасвим сигурно нису свидела већини демонстраната. Забрањена је продаја алкохола ноћу у маркетима, турски аеропревозник забранио је стјуардесама да користе црвени руж за усне и лак за нокте, а државна телевизија одбила је да преноси наступ за песму Евровизије, јер се очекивало да певачица из Финске током наступа пољуби своју плесачицу, што је процењено као неморално за турског гледаоца. Истог месеца, званичници из метроа у Анкари јавно су затражили од путника да се ,,понашају у складу са моралним законима'', након што је једна сигурносна камера снимила пар како се љуби на станици. Када је крајем маја поводом тога око 200 људи организовало протест, који је укључивао јавне пољупце, тамо се појавило двадесетак исламиста који су напали протестанте и једног од њих изболи ножем.

Дакле, овако нешто се могло очекивати. Присталице Ататурка су годинама запостављане, док су немоћно посматрали како њихова држава постаје све мање секуларна. Вероватно се то све нагомилавало и чекало да се испољи, што се и десило након бруталне реакције полиције. Оно што је за све био велики шок је понашање полиције. На страну сад сузавац, за кога сам веровао да никад није виђен у сузавцем натопљеном и претопљеном Београду, а сада верујем да га нико нигде није видео у толиким количинама. Убрзо су се показали и други потпуно неразумни поступци снага реда. Из Турске су један за другим стизали снимци који показују како полиција испаљује патроне са гасом директно у масу, циљајући намерно да повреди, пуца гуменим мецима без видљивог разлога, или из близине прска непомичне демонстранте[5], укључујући и фотографије поменуте ,,Жене у црвеној хаљини''[6], професорке Истанбулског универзитета која је мирно протестовала. На фејсбуку постоји снимак, са измирског кордона, на коме се види како полицијска возила ноћу потискују демонстранте преко риве ка мору. Или потпуно бизаран снимак бесмислене ароганције, кад у истом граду, усред дневне гужве, полицијска цистерна крстари улицама, а онда из чиста мира, онако нехајно и у пролазу, воденим топом испрска путнике који су мирно чекали градски аутобус с друге стране улице. У Антакији, полиција је блокирала улаз у болницу, спречивши тако пристизање рањених. У једном Културном центру у Анкари, који је претворен у импровизовану болницу, убацивали су гасне бомбе, а онде пребијали докторе који су излазили напоље[7]. Потпуно беспотребна прекомерна употреба силе, поготово кад се има у виду да би Ердоган могао да учи из искустава протеста из држава јужно од Турске, који су такође углавном почињали мирно.

С друге стране, демонстранти добијају помоћ са разних страна. Градоначелник Анталије је у граду забранио допуну полицијских цистерни воденим топовима. У Истанбулу су протестовали и адвокати једног суда. Неки глумци су такође на улицама, укључујући и главног глумца серије Сулејман. Запослени у Turkish Airlines, којима је претходно забрањена козметика у јарким бојама, на Таксиму су извели перформанс о понашању у случају демонстрација. Неки хотели отварају врата и прихватају рањенике са улица, а чак и имами неких џамија прихватају демонстранте, претварајући џамије у склоништа од полиције, а на Таксиму се могу видети и жене покривене главе.

Турско друштво се тако убрзано поларизује, а премијер не само да ништа не чини поводом тога, него то потпирује. Због тога је тешко прогнозирати шта би могло да се деси. Сигурно је једино то да су мале шансе да ће се протест ускоро завршити, поготово у ово доба године. Имајући у виду да га чине углавном млади људи, тешко је замислити сценарио по коме би током лета они напрасно одустали од боравка на улицама по лепом времену, с агресивном полицијом или без ње. Сад почиње и главна туристичка сезона, и сигурно никоме не би било у интересу да државе из којих долази највише туриста прогласе Турску небезбедном. Због тога би државнички мудро било игнорисати демонстранте. Пустити их да на Таксиму одржавају своју комуну и повремено мирно прошетају улицама других градова. Уколико би се тако нешто десило, а донедавно је било за очекивати да хоће, Таксим би постао нешто као забавни парк за туристе, обавезно место за сликање и део туристичке понуде Истанбула. Осим тога, тешко да су овакви протести озбиљна претња по власт, и да би они нешто значајно променили. Occupy протести обично не доносе промене. Они су медијски атрактивни, изазивају пажњу, забавни су за учеснике и посматраче, али нису озбиљни.

Али, сва је прилика да Ердоган неће поступити тако и неће их игнорисати. И даље их назива ,,терористима'', ,,скитницама'',  ,,левичарима'' ,,пљачкашима'' (çapulcu, што је захваљујући реакцији и бројним песмама[8], последњих дана постала глобално препознатљива реч), вероватно рачунајући на то да може да покаже чврст став, јер их има мало. Што и јесте истина. У најбољем случају, на тргу Таксим налази се неколико десетина хиљада демонстраната. У односу на 13 и по милиона становника Истанбула, и 75 милиона грађана Турске, то је стварно мало. Не само што нема критичне масе за било какав озбиљан утицај, него су и сви медији у рукама власти, и не постоји центар моћи који је на страни демонстраната. Али опет, требало би имати у виду да је у страху само од најаве његове кандидатуре за председника, на изборима 2007, на улице Анкаре изашло 300 хиљада људи, у Истанбулу милион, као и милион у Измиру. Разумно је претпоставити да је кемалиста далеко више него што то изгледа, али су након дугогодишње владавине Ердогана, а посебно након полицијске репресије последњих дана, вероватно превише уплашени да би излазили на улице.


 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер