Da li će bombardovanje Luganjska konačno pokrenuti Rusiju?

Drugog juna ukrajinsko ratno vazduhoplovstvo mučki je bombardovalo grad Luganjsk koji sa Donjeckom predstavlja centar otpora kijevskom režimu. U bombardovanju centra Luganjska, iz koga su pre par meseci evakuisani srpski studenti, poginulo je i ranjeno na desetine ljudi. Tačan broj žrtava još uvek nije poznat, ali je poznata činjenica da su stradali mahom civili, građani Donjecka. U potresnom snimku, koji je prikazan na jutjubu, vide se mrtvi muškarci i žene koji u lokvama krvi leže ispred zgrade Skupštine grada. Na desetine ljudi koji su teže ili lakše ranjeni tumaraju u polusvesnom stanju ne shvatajući šta se dogodilo.

Još od Odese i masakriranja i spaljivanja pro ruskih aktivista, civila, nije se dogodio takav bezobzirni napad na civile. Jasno je da je meta bio civilni objekat u Luganjsku i da je namera bila da se nanesu što veći gubici među civilima kako bi se zastrašili pripadnici samoodbrane, i kako bi se slomio duh ruskog stanovništva na istoku Ukrajine.

Izbori i promena vlasti u Kijevu ništa faktički nisu promenili, Kijev i dalje napada na referendumu proglašene nezavisne republike Donjecka i Luganjska. Svakoga dana traju teške borbe između pripadnika samoodbrane i ukrajinske nacionalne garde, plaćenika i nešto malo vojnika koji su ostali lojalni režimu u Kijevu. Naravno, tu su i pripadnici Desnog sektora koji su u nedavnom obaranju helikoptera izgubili generala koji ih je obučavao za rat protiv ruskog stanovništva i onog dela ukrajinskog naroda koji se ne slaže sa politikom svakodnevnih napada na proruske aktiviste.

U borbama strada i ogroman broj civila, ali što je najgore ne nazire se kraj ovakvom razvoju događaja. Ipak, jedna država bi mogla da spreči krvoproliće svojim aktivnijim angažovanjem. Ta država je svakako Rusija, koja je posle aneksije Krima ostala pasivna prema građanskom ratu u Ukrajini. Sergej Lavrov daje izjave koje su previše pomirljive i koje niko više ne sluša. Rusija kao da se zadovoljila Krimom, a ostale Ruse koji se u Ukrajini bore za nezavisnost kao da je ostavila na cedilu. Ne zaboravimo, istočne republike Ukrajine, nepriznate od strane sveta, na referendumu su izglasale da žele da se pripoje Rusiji. Moskva je na taj zahtev ostala slepa, makar do danas. Iz Rusije nema nagoveštaja da će se ruska armija aktivnije uključiti u rešavanje krize u Ukrajini.

Jedan model po kome se situacija može dalje razvijati, pod uslovom da se Rusija probudi, jeste model sa Gruzijom i republikama Južna Osetija i Abhazija, čije stanovništvo takođe čine Rusi. Ove republike nisu htele da budu deo Gruzije i želele su da se pripoje Rusiji, i zato je Gruzija, potpomognuta politički i oružano od strane Zapada, krenula da te republike silom pripoji. Međutim, Rusija je već na terenu imala svoje vojne mirovne snage koje su takođe bile napadnute, pri čemu je stradalo više od dve stotine ruskih vojnika. To je bila kap koja je prelila čašu i Rusija je odgovorila jednim munjevitim kontraudarom koji se okončao u blizini samog Tbilisija.

Ukoliko Rusija želi mir u istočnoj Ukrajini, i ukoliko želi da zaštiti rusko stanovništvo koje živi na tom području, ona mora pod hitno da se aktivnije vojno angažuje. Moskva bi, kao i u slučaju Gruzije, trebalo da pošalje svoje mirovne trupe u Donjeck i Luganjsk, i onda bi se Ukrajinci dva puta zapitali pre nego što počine još jedan zločin protiv civilnog stanovništva u istočnoj Ukrajini.

Rusija to mora da uradi iz više razloga. Naime, prvi i osnovni razlog jeste spašavanje etničkih Rusa koji svakodnevno ginu u tom području. Drugi razlog je geopolitičkog karaktera. Rusija mora da osigura mir u Ukrajini i da ne dozvoli da ona postane članica NATO, jer će u suprotnom sama matica biti ugrožena, mada je donekle ova situacija izbegnuta porazom Timošenkove na izborima, koja se direktno zalagala za ulazak Ukrajine u NATO. Treći razlog je pitanje ugleda Rusije kao svetske super-sile. Ona će izgubiti taj status ako ne zaštiti svoje stanovništvo, koje strada na samo nekoliko desetina kilometara od ruske granice. Rusija će izgubiti i svoj politički ugled i svoj vojni renome ukoliko dopusti da se borbe u Ukrajini nastave. Ukoliko ona to dopusti, onda će Zapad namirisati slabost i učiniće sve što je u njegovoj moći da Rusiju baci na kolena. Da je Amerika na mestu Rusije sada, onda bi Ukrajina odavno bila razorena bombardovanjem i vojnom intervencijom.

Još jedan problem se ističe, a to je da su stanovnici Krima postali privilegovani postavši građani Ruske Federacije. Postavlja se pitanje, zašto su oni vredniji od građana na istoku Rusije i zašto Rusi ne prigrle svoju braću koja žive na istoku Ukrajine. Ukoliko Moskva ostane pasivna, Rusi na istoku Ukrajine će izgubiti poverenje i veru u svoju maticu i onda je pitanje koliko će opstati svi frontovi koji su otvoreni na istoku Ukrajine.

Novi predsednik Ukrajine Petro Porošenko poznat je i kao „kralj čokolade“, ali on je samo nastavio politiku pređašnje hunte koja je pučem došla na vlast u Ukrajini. Lokalni oligarh, Porošenko je, naravno, samo marioneta u rukama Zapada i čim Rusi budu poslušali svoju obaveštajnu službu, koja im govori da se sukobi neće okončati, biće bolje po Rusku Federaciju. Onda će Rusija moći da zaštiti svoje građane na istoku Ukrajine i prestaće da bude u opasnosti da izgubi svoje stanovništvo, koje još nije dobilo ličnu kartu Ruske Federacije.