Русији је такође одређено место у реду за хаотизацију. О томе је отворено говорио организатор и први директор „ЦИА-е у сенци“ – приватне америчке обавештајно-аналитичке компаније Стратфор Џорџ Фридман. Закључак је једноставан – желиш мир, спремај се за рат. 

 Кина је на овај начин показала свету да не хаје за одлуку трибунала и то је поткрепила војном поморском силом без потребе да прокламује Зону Ваздушне Идентификације над спорним острвима

 Један тако нагли стратегијски заокрет Анкаре, такође би снажно утицао на односе са заливским монархијама, пре свега са Саудијском Арабијом и Катаром, спонзорима џихадистичких милиција које се боре против Асада и других алтернатива Исламској држави.

Исту причу само у малом Американци продају и Вучићу у виду Паткице која га периодично походи кад год је некооперативан. Нема Паткица сврху да га смени већ да га ослаби, као и преврат Ердогана, и учини кооперативним. Паткица је најбољи показатељ колико је Вучић, што каже народ, легао на руду.

Иста стара стратегија се не може више применити –многи кинески грађани ће захтевати жесток одговор пројекцију моћи да Пекинг неће дати више спољашњим силама да га притискају у ономе што се једино може описати као кинеска сфера утицаја у Јужно кинеском мору.

С обзиром на то колико је Европска Унија себе казнила подижући санкције ка Русији није реално очекивати да ће и овдје пуцати себи у ногу дижући баријере ка Британији. Те милијарде које УК троши на увоз из ЕУ, захваљујући јединственом тржишту би радо преузеле Сједињене Државе, Русија, Кина, Канада итд.

На војном плану, негативан утицај «брегзита» је одређен чињеницом да Европа губи, макар на папиру, британску војну моћ. Лондон кудикамо више троши на одбрану, скоро дупло него Француска или Немачка, располаже са солидним нуклеарним арсеналом, поузданим и ефикасним конвенционалним снагама, и пре свега, прихвата идеју да води рат без тога да то мора да назива ,,мировном мисијом“.

Највећа политичка промена коју ја сада видим, након резултата гласања о изласку Британије, је у томе што Немачка не може да дозволи да још макар једна држава одлучи да напусти ЕУ.

За разлику од становника Запада, нама – "Осталима" – није дозвољено да сами пишемо своје историје и мењамо друштвене односе. Остали смо објекти неоколонијалних интервенција, наводно спасилачких и цивилизаторских мисија које су данас снажно ослоњене на различите аутоколонијалне актере.

За време постојања Варшавског уговора Пољска је била најважнија чланица тог уговора сем СССР-а. Имала је најбројнију армију опремљену са јаким оклопно-механизованим и артиљеријско ракетним јединицама.