Све ово нам се догодило, и све ће нам се то и даље догађати, због 17. фебруара. Србија је, једностраним проглашењем независности Косова, гурнута у хаос. И сада тај хаос треба савладати. Свако од нас ће се, у времену које долази, хтео то или не, обрести на једној од страна расцепа.

Ако жели да сачува још увек домантантан утицај на глобално управљање, Запад ће морати да незападним земљама, у којима живи 87% светске популације, понуди већу партиципацију у доношењу одлука у међународним институцијама

СЗО не делује да би уверавала и информисала светско јавно мнење. Сасвим супротно: покренута је „пандемија страха“, а не права благовремена међународна брига за јавно здравље (PHEIC)

Русија никога није натерала да купује њену нафту и гас, она једноставно располаже са изузетно траженим ресурсима које продаје по веома конкурентним условима на тржишту целе Европе, што је управо разлог због кога се овај њен посао развија огромном брзином.

То американофилство било је поприлично дубоко и са пуним уверењем у вредност америчког идеала слободе. Оно се, истина, почело озбиљније крунити већ током деведесетих. Али, након 5. октобра, изгледало је да су сви неспоразуми разрешени.

У западним друштвима главни субјекти политичких процеса су политизоване крупне корпорације, појединачни грађани су разбијени, изоловани, обесхрабрени да се међусобно организују

Пандемија вирусом короне је глобални изазов који доводи у питање сигурност читавог низа земаља. Ако се настави без брзог рјешења, могло би се догодити да створи посљедице успоредиве с претходним глобалним изазовима, као што су били свјетски ратови

„Јужни ток“ за Србију представља шансу да се покрене из економске летаргије, шансу коју и даље можемо лако да прокоцкамо, баш као што можемо прокоцкати и те очекиване „транзитне милионе“.

Просечни бирач ће о сумњама за корупцију сазнати једино ако иза различитих фракција политичке елите стоје различите фракције економске елите. Тек онда ће свака фракција користити своје медије за међусобне нападе. Међутим, у временима када влада примирје, успоставља се прави картел, политички, економски и медијски.

Земље које су под неком врстом америчких санкција заједно чине нешто више од једне петине глобалног БДП-а (од кога четири петине чини кинески БДП). И поред бројних аргумената против практиковања ембарга од стране званичног Вашингтона, тешко је очекивати промену америчке политике санкција. Наиме, казнене економске мере Вашингтона и савезника попуњавају празнину између празних дипломатских декларација и смртоносних војних интервенција, те су омиљен алат креатора политике у Белој кући.