Иако је метод лонца за топљење (melting pot), успео у САД (уз истребљење Индијанаца), чињеница је да многе европске земље имају миленијумску историју, културу, обичаје и јасно изграђен национални идентитет – што свакако није био случај са САД у време стварања државе.

Апатија и дефетизам грађана Србије толико су се раширили да је „гађење“ и бежање од проблема Косова постало својеврстан тренд, а изјаве типа „мука ми је више од Косова“, које би до 2008. изазвале згражавање и осуду већине људи, сада су постале сасвим легитимне и разумљиве.

Очигледно је да се ова групација привредника-политичара не бави само економским проблемима већ су они и одлучујући фактор у доношењу политичких одлука: састављању постизборних коалиција, одређивању повољног тренутка за одржавање избора, финансирању странака и контроли медија.

Мада Путин није помињао презимена нових лидера, чинило ми се да је желео да добије то питање и да говори о томе зашто се они не појављују. Ту се не ради само о томе да је он најснажнији политичар.

Зато ово није само акт непотребне и добровољне капитулације, него и једног бесмисленог самопонижења, односно, нека врста велеиздаје. Чин због којег ће ова генерација Срба одгововарати и стидети се и пред прецима и пред потомцима.

Можда је Јеремић заслужио "допунску наставу" код Тадића. Али је и Тадић заслужио да му неко одржи предавање. На тему – како се нешто демантује. Ту нам председник мало кубури са теоријским познавањем материје. А и практичним.

Средином ХХ века, крах колонијалног система у исламским земљама пратило је формирање националне државе са свим атрибутима – националном бирократијом, оружаним снагама, полицијом, законодавством, системом судског поступка.

Неки западни аналитичари су то већ сажели у закључку да је споразумом из Брисела „извршена реинтеграција севера у уставни и правни поредак Републике Косово“. Текстом из Брисела припадници српског народа постају припадници „српске заједнице“, односно, српске националне мањине и држављани „Републике Косово“.

Близак властима (или макар америчкој амбасади) у Софији, нашао се ту неко ко заиста признаје независност Косова, ко је збуњеним Бугарима објаснио да то што је расписано за Чекуом није права потерница, већ заостатак милошевићевског шовинизма од којих нису још лустриране све институције у Србији.

Шаренило вредносних система које толико „лепо звучи“ када медији преносе заједничке молитве хришћанских, муслиманских и јеврејских свештеника у Зукоти парку, сада се показује као препрека.