Када питамо ову Владу зашто сте КЕК-у дали север Косова у енергетском смислу, они нам кажу: „ви сте уништили Србију јер сте водили преговоре са Албанцима“. Па са ким они воде преговоре?! Са Марсовцима?!

У презентацији злочина у грађанском рату у Босни има свега само не јасних чињеница и доказа. Међутим то не смета пропагандној машини да оперише никад доказаним бројкама и то уз искључиво окривљивање целог српског корпуса.

Вучић је у емисији “Утисак недеље” рекао да су лица која су разбијала кутије у Косовској Митровици позната целом свету, али је ипак и поред свих ових навода и доказа оптужио припаднике такозване “катакомбне цркве”, како он каже.

У Центру за културну деконтаминацију јасно се зна шта је истина и ту нема простора никаквом панегирику о плодној и инспиративној размени мишљења, осим у књижевној имагинацији Драгана Великића.

Чини ми се да је и ова, делимично фабрикована, а још више ремонтована влада препуна небитних, неважних и непознатих људи у свом позиву, уз неколико имена која сведоче да глупости и похлепа нису увек препрека до професије. 

Овим предлогом резолуције, који је понудио Тадић, осудио би се само један злочин а друга резолуција би требало да представља њену допуну. Дакле, Јелко Кацин је потпуно у праву. Требало би усвојити само једну резолуцију којом се осуђују сви ратни злочини без разлике.

У сваком случају, “Косовско питање у фудбалу” пружа доста основа за зебњу, јер је основно је питање: која је сврха ових разговора са Фудбалским савезом Косова и шта на њима уопште треба да се “одлучује” кад је статут УЕФА недвосмислен, а Косово није у Уједињеним нацијама?

Tај и такав НАТО, о чијој спремности да бомбардује суверену државу која га не угрожава ми Срби имамо извесна сазнања, Шутановцу и осталим набројаним друштвено-политичким субјектима делује не само као прихватљиво, већ као најбоље  решење.

Закључили су да се Србија налази у вазалном положају као у Милошево доба и одлучили да воде неку модерну верзију лукаве Милошеве политике. Ова политика могла би да подразумева покоравање Империји, али истовремено економско, војно и демографско јачање.

Није познато да ли ће Влада ради свог опстанка бити расположена да испуни захтеве из Новог Пазара, али се стиче утисак да док се Србија, хтели или не, приближава Европи, један њен део изгледа још живи у Отоманском царству, када се освојена земља делила на ејалете и санџаке.