Чудни су путеви политичког конвертитства, то је стаза без повратка, и на примеру овог политичара можемо видети колико је потребно самопорицања и самопонижавања да би се постигло својеврсно преумљење и апсолутна промена једног идеолошког и политичког кода, чији је најрадикалнији гласоговорник он био.

Колико год нам нека институција значила и користила, спремни смо да је, на први знак њене слабости, одбацимо и унизимо. Као да смо потпуно оперисани од особине која у савременом свету прави разлику између победничких и поражених народа – оданости.

Правно обавезујући споразум, барем кроз призму нашег погледа на ствар, не значи признавање самопрокламоване независности Косова. На другој страни, морамо бити свесни чињенице да смо се Бриселским споразумом обавезали да нећемо блокирати једни друге у процесу ЕУ интеграција.

Петнаест хиљада најсавременије наоружаних војника, праћених ракетном и артиљеријском ватром, хеликоптерима и беспилотним летелицама, напали су „последње упориште“ талибанског покрета. Резултат? „Последње упориште“ пало је без отпора.

Руска Федерација се жестоко противи свакој војној интервенцији и преко свих дипломатских канала покушава да утиче на смиривање ситуације и борби у Сирији. Русија се за разлику од Запада не залаже за рушење Башара са власти.

Како је који корак (бар теоретски) извршаван, Ирак је требало да се приближава фази да има своје потпуно функционалне институције, што би омогућило да га Американци пусте из руку. Сличан приступ смо видели и у Авганистану.

Смешно је то што је Тачи испао праведан и суверен, како тврди америчка амбасада, а Тадић се показао као државник који је могао и кафу да попије у Приштини, само да му је било до кафе. Множе се докази да се битка око Косова води око смоквиног листа којим треба покрити државну и владалачку голотињу.

Ново ирско „не“ закомпликовало би спровођење пакта, који је до сада ратификовало само пет држава ЕУ, али је исход, на радост званичника ЕУ био позитиван.