Нуђени су Американцима плацеви између Војне академије и „Радовог” стадиона, па на шпицу Црнотравске, те на Бежанији, и то све пре агресије 1999. Све су то наши пријатељи одбили да би жељену позицију, те године, мало поравнали крстарећим ракетама и допола завршили посао око нове локације.

У Кабулу је за преговоре са талибанима био створен Виши мировни савет, на чијем челу је био екс-председник Авганистана Бурханудин Рабани. Ипак, прошле јесени он је био убијен, и после извесног времена место председника савета допало је његовом сину.

Људи који су били за промене, преварени су. Револуција коју су извели претворила се у издану револуцију. Издале су их вође, које су се обогатиле. Јесте фарса, али бирачи у Земуну и на Вождовцу пронашли су новог месију у Томи Николићу. Они писменији нису на изборе ни изашли.

Најважнији и први императив једној држави је да чува свој територијални интегритет – то је концепт који је важнији и од чувања заједничке валуте, или од процеса продубљавања интеграције европског континента.

На наредним парламентарним изборима, ванредним или редовним, испуниће се баш оно што практична ДС, та Брена-национале српске политичке сцене, жели, ма ко био победник тих избора, биће то, „значи“ по рецепту ДС. Ако не у истој држави, сви Срби биће у истој интересној сфери. Па, ако. Шта фали?

Готово је сигурно да ће, након што је снимак обелодањен, унутар америчке војске бити спроведена чистка, али тешко да ће она уродити плодом. Захваљујући овом пропусту, светској јавности дат је прави доказ намера америчких “хуманитараца”.

Након што је нашим грађанима на Косову и Метохији, противзаконитим распуштањем скупштина јединица локалне самоуправе на Косову и Метохији, а затим противуставним нечињењем председника Скупштине Србије ускраћено иборно право и право на учешће у управљању у јавним пословима, сада се истима крши и право на приступ суду.

Држављанин Републике Србије изражава саучешће породицама Срба настрадалих за време ратова деведесетих, као и извињење Републици Српској због тога што није спречио да се донесе трагична Декларација о осуди злочина у Сребреници.

Све је почело тиме што овога пута ни једна партија или покрет нису самозадовољно и гордо пожурили да баш они буду први који ће упутити позив другима на сарадњу. Како је то раније био случај, када су биле мање искусне и мање православне, све партије су журиле да баш оне пошаљу тај први позив и да га, неизоставно, објаве преко свих новина.

Какав је кредибилитет неопходан држави Србији да би поставила питање несрећника страдалих у Задру, Загребу, "Олуји", Сарајеву, Мостару, Приштини, Пећи? Од када се то захтева кредибилитет да би се тражила правда за поклане и прогнане?