У Британији је откуцало пет до дванаест. Време слатког и ружичастог живота очигледно је завршено, као уосталом и у остатку Европе. Слаткоречива реторика и нереални снови се у једној по једној држави ЕУ претварају у нимало веселу реалност.

Напредњацима би одговарала „концентрациона“ покрајинска влада у којој би за будуће стање у Војводини одговорност и даље сносила ДС на челу са Пајтићем. Пајтић не би да себе и ДС зароби у таквој мишоловци, па радије ламентира над српским становиштем.

Позивање на ширење оптимизма само је израз идеолошког ћорсокака, немоћи и неспремности да се осмисли продуктиван критички дијалог о најважнијим питањима нашег друштва. Није случајно речено да су песимисти у ствари само добро обавештени оптимисти.

И да апсурд буде још већи: тај неоригинални човек још почне да нас све убеђује како ће та јавна предузећа оживети само када се на њиховом челу сада коначно нађу „успешни“ приватници, познатији као тајкуни! Он ће њиховим постављањем да оживи те гиганте.

У тренуцима очаја тешим се мишљу да визионари и планери европског пута комбинују ваздушни и копнени транспорт. Наиме, један број Срба ће до Европе стићи као падобранци, као део НАТО снага. Додуше, тај пут води преко Авганистана, али за долазак у Европу су потребне и жртве.

Бојим се да Иран има користи од ове нестабилне ситуације у региону јер му се отвара простор да се убаци са својим отровним утицајем на места која представљају вакуум, тамо где нема стабилних режима, где владају анимозитети између етничких група.

Џордан Грин, квотербек београдских „Вукова”: Стигао сам када је паљена амбасада, сад не могу ни да замислим да одем негде другде. –  Бранко Радун: Антиамериканизам код нас није етнички, није исламског типа, већ је уперен против америчке политике, медија.

Оба кинеска нова авиона поседују поменуте стелт карактеристике и наоружање носе у спремницима који се налазе у унутрашњости трупа аналогно америчким Ф-22 и Ф-35, као и руским Т-50.

У Џалалабаду у лето 1989. године обилазећи једну срушену школу дописник „Њујорк тајмса” Џон Барнс је из своје торбе извадио крпену лутку, дечју играчку, откинуо јој једну ногу и ставио је у крш од цигли и сломљених школских прозора. Погледао ме је заверенички, намигнуо и фотографисао то.

Насупрот широко распрострањеној уверености у супротно, иранску политику, међутим, не воде „луде муле“, већ савршено нормални ајатоласи, који желе политички да преживе као и сви други лидери у свету.