Predsednik Tomislav Nikolić obavio je svoj posao solidno. Dočekao je uvaženog gosta, dodelio mu visoko srpsko odlikovanje, održao upečatljiv – mada ne i besprekoran – govor o istorijskim vezama Srbije i Rusije i zajedničkim vojnim poduhvatima. Interesantniji je ipak susret premijera Aleksandra Vučića sa ruskim predsednikom.

U dramatičnom raspletu svetske komedije kapitalizma, ispostavlja se ne samo da nema dovoljno stiropora, već je ponestalo i sira. Gladne mase arapskog sveta dižu ovih dana svoj glas i svoja tela protiv domaćih debelih mačaka i traže svoju naftu.

Mi imamo jako veliko bogatstvo na KiM-u. Kao što Rusi imaju u Sibiru resurse, tako i mi imamo resurse na KiM-u. KiM je srpski Sibir, jer praktično, sve što se nalazi u Mendeljejevoj tablici, nalazi se ovde. To je naš adut i na osnovu toga, možemo da razgovaramo i sa Nemcima i sa Rusima.

Nije to taj protest koji ovde kulja van očiju javnosti, nije to ta poruka koju obespravljeni i oni koji su se ovde pominjali imaju da pošalju svetu i gradu i vlastima.

Ako želite da javna preduzeća, pa i ona državna, rade, potrebno je samo da ih političari zaborave na nekoliko godina i da puste zaposlene da sami izaberu direktora. Da vidite kako bi sva ta preduzeća do jednog poboljšala svoj rad i rezultate.

Frontmen „Azre” Branimir DŽoni Štulić, postao je meta iznenadne diplomatske trke između Beograda i Zagreba, kada mu je hrvatski predsednik Stjepan Mesić ponudio hrvatski pasoš, dve nedelje pošto je to isto učinio ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić.

U prvim reagovanjima u Moskvi, takođe se navodi da ,,Spisak Magnitskog’’ za Rusiju nema nikakav značaj. Na tom spisku su ljudi koji nisu na nekoj značajnijoj funkciji, koji nisu putovali niti će ikada putovati uAmeriku i koji u njihovim bankama nemaju sredstva, koja se sada po donetom zakonu zamrzavaju.

Dodik je tamo neprikosnoveni lider, a ono što ga razlikuje od pominjanih lidera, jeste manjak sirovog nacionalizma i primitivne ratobornosti, a višak preduzetničkog entuzijazma koji uverava narod da nije jednom zauvek ispostavljen istorijski račun, po kome „Srbi ono što dobiju u ratu izgube u miru“.

Bio ja u pravu ili ne, najbolje je ne raspaljivati se, ali raditi svoj posao. Srbija je odavno platila danak u krvi, znoju i suzama da bi se šalila sa svojom državnošću. Za ostale stvari neka svako bira šta želi. Što se mene tiče, ja ću i dalje jesti urmašice i kadaif, čak i da to muftija zabrani.

U emisijama takvog populističkog i demagoškog tipa uvek pozvani funkcioner ima poseban stautus koji se ogleda u fingiranom „dijalogu“ u kome je on pošteđen od neprijatnih i neselektovanih pitanja,a li je važno da se uvek čuje glas tzv. običnih gledalaca.