Председник Томислав Николић обавио је свој посао солидно. Дочекао је уваженог госта, доделио му високо српско одликовање, одржао упечатљив – мада не и беспрекоран – говор о историјским везама Србије и Русије и заједничким војним подухватима. Интересантнији је ипак сусрет премијера Александра Вучића са руским председником.

У драматичном расплету светске комедије капитализма, испоставља се не само да нема довољно стиропора, већ је понестало и сира. Гладне масе арапског света дижу ових дана свој глас и своја тела против домаћих дебелих мачака и траже своју нафту.

Ми имамо јако велико богатство на КиМ-у. Као што Руси имају у Сибиру ресурсе, тако и ми имамо ресурсе на КиМ-у. КиМ је српски Сибир, јер практично, све што се налази у Мендељејевој таблици, налази се овде. То је наш адут и на основу тога, можемо да разговарамо и са Немцима и са Русима.

Није то тај протест који овде куља ван очију јавности, није то та порука коју обесправљени и они који су се овде помињали имају да пошаљу свету и граду и властима.

Ако желите да јавна предузећа, па и она државна, раде, потребно је само да их политичари забораве на неколико година и да пусте запослене да сами изаберу директора. Да видите како би сва та предузећа до једног побољшала свој рад и резултате.

Фронтмен „Азрe” Бранимир Џони Штулић, постао је мета изненадне дипломатске трке између Београда и Загреба, када му је хрватски председник Стјепан Месић понудио хрватски пасош, две недеље пошто је то исто учинио министар унутрашњих послова Ивица Дачић.

У првим реаговањима у Москви, такође се наводи да ,,Списак Магнитског’’ за Русију нема никакав значај. На том списку су људи који нису на некој значајнијој функцији, који нису путовали нити ће икада путовати уАмерику и који у њиховим банкама немају средства, која се сада по донетом закону замрзавају.

Додик је тамо неприкосновени лидер, а оно што га разликује од помињаних лидера, јесте мањак сировог национализма и примитивне ратоборности, а вишак предузетничког ентузијазма који уверава народ да није једном заувек испостављен историјски рачун, по коме „Срби оно што добију у рату изгубе у миру“.

Био ја у праву или не, најбоље је не распаљивати се, али радити свој посао. Србија је одавно платила данак у крви, зноју и сузама да би се шалила са својом државношћу. За остале ствари нека свако бира шта жели. Што се мене тиче, ја ћу и даље јести урмашице и кадаиф, чак и да то муфтија забрани.

У емисијама таквог популистичког и демагошког типа увек позвани функционер има посебан стаутус који се огледа у фингираном „дијалогу“ у коме је он поштеђен од непријатних и неселектованих питања,а ли је важно да се увек чује глас тзв. обичних гледалаца.