Живимо у земљи из које одлази 73.000 људи годишње. Живимо у земљи у којој људе убеђују да је 25.000 динара супер плата. Живимо у земљи у којој је криминал на сваком ћошку. Живимо у земљи апатије и безнађа, где људи не верују да ће икада бити боље

Проблем је почео са признавањем Хрватске. И с оним војником који је убијен у Словенији. Американци имају дивне принципе који су погрешни. Питао сам ја њих – какви су то закони да ви не можете да убијете једног човека, а можете да убијате децу?

Чест је случај у садашњој пракси Србије да се ресурси употребљавају ради задовољавања потреба садашњих генерација, али страних.

На сву срећу, данашњи гласници, када доносе непријатне поруке, више не “носе главу у торби” . И одавно се подразумева да “ не треба убијати гласника што доноси лошу вест”, јер он није крив за њу, те је извесно да ни г. Вестервеле није доживео никакве непријатности у нашем главном граду.

Није рационално да сви имају право гласа само зато што задовољавају одређену старосну границу. Контрапродуктивно је да рудари гласају како уредити здравство, да доктори гласају о уређењу саобраћаја. Нико није довољно компетентан да одлучује о свему.

Хоћемо да одбранимо државу. Ако држава може да се одбрани брзим решењем, онда смо сви за брзо решење. А ако не може, онда смо сви за замрзнути конфликт. Ако брзо решење значи да се одричемо државе и било ког дела њене територије, онда уопште није реч о решењу, него о издаји државе. И, што је онда спорно да се буде против „брзог решења“?

Иако је немачка влада предложила  Бундестагу да одобри утврђивање датума за почетак приступних преговора,  уз услов да Србија предузме „видне и трајне кораке за спровођење споразума од 19. априла", добијање датума је и даље неизвесно, јер две партије које сачињавају немачку владу немају јединствен став.

Мотив за повратак формама и делима која су била прављена да засене врхунске стране продукте није националистички или изолационистички. Он пре свега лежи у отпору према укалупљењу у одређене источноевропске посткомунистичке клишее у које je наша култура била гурнута.

Народни посланик Срђан Ного питао је у Народној скупштини да ли је Ана Брнабић потписала Даблински споразум о мигрантима и да ли наше службе прате контакте које она и њен брат имају са безбедоносним службама Хрватске, колико се плаћа најављена реадмисија, и ко ће наплатити новац, као и о правим разлозима учесталих посета Александра Сороша Вучићу.

На сву срећу, још смо република, тако да се краљевих батина за сада не морамо бојати, али се сви морамо са зебњом запитати шта нам то иза леђа спрема удружена српска монархистичко-републиканска папазјанија, која сваким следећим потезом доказује да није достојна ни круне ни поверења грађана.