Куриозитет је да је Вучић преко руског амбасадора Харченка честитао Путину победу на изборима - док у исто време шаље гранате Зеленском

Истина се заиста најчешће крије „негде између крајности”. А скоро никад у екстрему, ма колико ти екстреми – и екстремизми – повремено деловали атрактивно и  привлачно у односу на сивило „обичности”, просека и здравог разума

Стога, избор између тога да ли бити колонија или да ли бити слободна земља није ствар бољег или лошијег стандарда, или избор између новог аутомобила и старе иконе. То је избор између глади и слободе, између нестанка народа или пак његовог очувања. Случај Ирске и Србије у 19. веку недвосмислено казује шта би требало изабрати. 

Зато постоји реална стрепња да би фактор времена могао ту енергију да уведе у воде револуционарног сукоба са неизвесним исходом, али извесним људским жрвама, или у воде природног испумпавања те енергије и стање вишедеценијске тишине у мраку

Поново је, по ко зна који пут, показао да га никако не треба потцењивати, с тим што је то доказивање до сада свима, осим њему, већ требало да досади. Одавно је било време да то схватимо и да у складу са тим поступамо. Свака наивност у том погледу заиста је непремостива препрека за бављење политиком. Ако није наивност онда је нека задња намера, која год била, па се у том случају мора покренути питање одговорности.

Светиње је одбранио. Грешке исправио. Зло победио. Слободу дочекао – и не само дочекао, него јој и најдиректније допринео. Одлази омиљен од многобројних поштовалаца и поштован од оних којима из различитих разлога није био омиљен

На кога сте помислили да се односи наслов овога текста? Били сте у праву.

Медијска хајка коју су НАТО медији започели одавно у Србији има своје дубоке психолошке коријене: сваљујући кривицу на "Босанце" и "оне тамо преко", шаље се лажна порука о томе да је за проблеме друштва крив заправо само "онај други", "примитивни", презрени дођош

На измаку лета 1992. деловало је да нема светлости на крају вишеградског тунела. Тих дана, муслимански борци напали су снаге Војске Републике Српске, а онда сатерали групу српских војника у тунел Бродар, дуг непуних сто метара, који се налази на путу Вишеград-Рудо. За опкољене војнике настао је пакао: наредних девет дана били су свакодневно нападани, оставши у међувремену без радио-везе, али и без хлеба и воде.

И док се читаво српско друштво проглашава саучесником „нацистичке“ политике, непоправљиво оболелим од „фашизма“, заправо се призива права окупација или макар неки облик директног западног патернализма, у коме ће овдашњи откривачи-информатори одређивати ко је у Србији „фашиста“, и ко треба да буде „денацификован