Запошљавање агронома пред изборе је само још један маркетиншки потез. Верујем да ту постоје и идеје о сигурним гласовима, како стручњака који су добили посао, тако и пољопривредника које треба анимирати.

А јунак наше приче, наш Врховник, по Статуту СНС-а, чак је и члан Изборног штаба те странке. О каквом онда „одражавању државног јединства“ од стране партијског председника Републике може да се говори?

Ова немоћ актуелних власти у Србији која све више добија синдром „нејаког Уроша“ загорчава живот и понижава Србе и на Косову и Метохији. Народна пословица Срба са Косова и Метохије каже: „није што су ме били, него што ће да се наваде“ а Албанци су се баш навадили јер је Александар Вучић бедна кукавица.

Сигурно је да има људи који не воле Мирка Ковача. Али, откуд претпоставка да су ти људи жалосни због његовог излечења? Могу да кажем да Мирка Ковача, баш као ни Филипа Давида, нити волим нити мрзим. Али им желим свако добро.

Да се разумемо, упркос максималном респекту за труд и аргументацију српског министра спољних послова, и даље мислим да ће пре камила проћи кроз ушицу игле него што ће Србија успети да свој државни брод провесла између косовско-бриселске сциле и харибде.

Док Грчка испитује могућност признања Косова у склопу општих прилика на Балкану, Србија се спрема за „одмазду“, тј. на признање тзв. државе кипарских Турака

Када будемо разумели да НАТО „партнерима“ није потребна у овом делу света снажна, модернизована, бројчано велика и убојита Српска војска, а посебно не модерно Ратно ваздухопловство и ПВО, већ супротно, малобројна и лака, пешадијска „коњица“ за предстојеће борбене мисије

УН су већ годинама под притиском ка новом устројству или тоталном распаду. Кад генерални секретар НАТО Расмунсен каже да се може интервенисати без УН, онда је то најава опасног распада система. Улога и место НВО сектора у мекој окупацији света је демистфикована преко интернета.

Србија се налази у најтежој ситуацији, јер је, поред Русије, једина од свих православних држава која покушава да сачува своју традиционалну позицију и идентитет. Сви остали су издали и предали се. Подигли су руке. Остали су само Русија и Србија

Можда је данас владајући став (mainstream) да су наше и породице родитеља нам, са међусобним односима својих чланова, конзервативни остатак патријахалних времена, а да брак, породица и уопште заједница родитеља и деце треба да буде сасвим другачија – „транспарентнија“ и модернистичка.