Detronizacija Vučićevog režima kao najviši patriotski zadatak

Naš bivši diplomata Nebojša Vujović pre neki dan je istakao da je glavni cilj odlaska našeg ministra za spoljne poslove Marka Đurića u Vašington bio da se zvanično sretne sa američkim državnim sekretarom Marijom Rubijem. Na tom razgovoru je, prema Vujoviću, Mario Rubio, najistaknutiji pobornik Trampove spoljne politike, upoznao Marka Đurića sa tajnim obavezujućim sporazumom o nezavisnosti Kosova.

Predsednik Vučić je ekspresno nastojao da demantuje Nebojšu Vujovića izjavivši da je Marko Đurić sasvim slučajno u Vašingtonu sreo Marija Rubija, sa kojim je imao dobar razgovor, ali da u okviru tog razgovora nije bilo ni reči o tajnom planu za Kosovo.

Nastranu što je priča za „malu decu“ da je visokopozicionirani američki političar, Trampova „desna ruka“, natrčao na Marka Đurića (ne navodi se mesto na kojem se odvio taj slučajni susret) i pri tome pristao da sa njim srdačno razgovara potpuno van protokola. To na diplomatskom nivou inače ne biva. A posebno što je u ovom slučaju reč o susretu svetskog moćnika sa predstavnikom jedne male zemlje.

Povodom ovakvog Vučićevog demantija, nameće se pitanje zbog čega vrh našeg režima do sada nije javno osporio javne izjave predsednika SAD, po kojima je Kosovo nezavisno.

Vrh režima doživljava studentsko-građanski bunt i profesionalne novinare kao najveću opasnost po svoj opstanak, dok patriotske manekene ne dira ni na kakav način

Međutim, ovaj događaj me je podstakao da apostrofiram nemali broj naših intelektualaca koji na neadekvatan način pristupaju problemu Kosova. Znatan broj njih se distancirao od studentsko-građanske pobune. Njihov manir je da se iz svoje „zone komfora“ sa prezirom odnose prema studentima i onom delu njihovih profesora koji ih podržavaju. Oni se na verbalnom nivou predstavljaju kao najviši patrioti zato što su nepokolebljivi branioci Kosova kao dela Srbije, ali im pri tome ne preti ni otkaz ni brutalna odmazda vlasti. S druge strane, studenti i građani koji se beskompromisno bore protiv Vučićevog tiranskog režima suočavaju se sa brutalnim, neselektivnim pendrečenjem, nelegalnim i potpuno nasumičnim hapšenjima, gde potom kao pritvorenici bivaju žrtve različitih oblika torture, zlostavljanja i slično. To je zato što vrh režima doživljava studentsko-građanski bunt i profesionalne novinare kao najveću opasnost po svoj opstanak, dok pomenute patriotske manekene ne dira ni na kakav način, jer što ih je više, to je bolje po reprodukciju kriminalizovanog i kompradorskog režima.

Moj dugogodišnji prijatelj Slobodan Samardžić, dokazani antivučićevac i neko ko se nije distancirao od studentsko-građanskog bunta, u svom tekstu, objavljenom u Danasu, zaključuje: „Ako je veliki studentski i građanski pokret ozbiljno uzdrmao državoderžavački režim A. Vučića, sada je krajnji čas da prihvati ključnu odgovornost i uhvati se ukoštac sa problemom od kojeg je sve počelo.“ (Misli na KiM – S. D.)

Ali, studentsko-građanski pokret je ideološki heterogen, te ukoliko bi se prihvatila Samardžićeva sugestija, po mom mišljenju bi se u tom slučaju razbio taj veliki pokret čiji je objedinjujući cilj – detronizacija Vučićeve suverene diktature. Ovaj režim, poput drugih totalitarnih režima, nije moguće srušiti napadom iz samo jedne tačke, već samo širokim, ideološki heterogenim društvenim frontom, nalik onom prilikom pada „Berlinskog zida“ – „društvo versus režim“.

Stoga je iluzija misliti da primaran patriotski zadatak nije obaranje Vučićevog režima zasnovanog na unutrašnjem vaninstitucionalnom teroru koji je zatro svaki trag vladavine prava i na kompradorskoj spoljnoj politici. Ako bi se taj zadatak uspešno završio, pobednici bi trebalo, kao prvo, da izvrše lustraciju u svim domenima i da obave neke najnužnije stvari. A potom da raspišu izbore za Ustavotvornu skupštinu, na kojima bi se dvotrećinskom većinom doneo Predlog novog ustava koji bi se potom potvrdio na referendumu. Posle bi se održali novi izbori u skladu sa novim pravilima.

* Autor je počasni predsednik Međunarodne filozofske škole Felix Romuliana

(Danas)