Biti Srbin danas je sramota! (1998)

Nekada smo bili tolerantni kod kuće i dobrodošli u svetu. Danas nas vide kao ambasadore zla

Biti Srbin ovih dana je sramota. Kada napustim svoju sve manju domovinu, najčešće gledam u zemlju. Pre nekoliko meseci, jedan srpski prijatelj i ja posetili smo Mali. Ali kada su drugi turisti saznali ko smo, postali smo glavna atrakcija. Pitali su nas: „Šta vi radite ovde?“ U mnogim zemljama koje sam posetio u poslednjih pet godina, to je učtiv način da se kaže: „Zar ne bi trebalo da ste kod kuće, gde proterujete muslimane i granatirate sela?“

Kada smo bili Jugosloveni, moji sunarodnici su putovali više nego iko u istočnoj Evropi – bili smo dobrodošli i sa one i sa ove strane Gvozdene zavese. Kao Srbi, danas nismo dobrodošli nigde. Odbijen sam u ambasadama Malezije, Irana, Gvatemale i Norveške; službenici mi nisu dozvolili ni da popunim formular za vizu. Mnogi moji prijatelji više ne mogu da otputuju ni u jednu zapadnoevropsku zemlju. Nas vide kao ambasadore mračne strane novog svetskog poretka: netolerancije i etničkog čišćenja. Pre nego što me neki stranac prihvati kao prijatelja, moram prvo da dokažem da nisam čudovište.

Heroji Drugog svetskog rata, Srbi su danas evropski izgnanici.

Nas vide kao ambasadore mračne strane novog svetskog poretka: netolerancije i etničkog čišćenja. Pre nego što me neki stranac prihvati kao prijatelja, moram prvo da dokažem da nisam čudovište

Mogu to da razumem. Kada su moji rođaci, bosanski Srbi, zauzeli Srebrenicu i poklali njene muškarce, bio sam u Tanžiru. Osuda Srba je bila sveprisutna, a najgore je bilo što sam se slagao sa našim arapskim kritičarima. Ne opravdavam ono što je Slobodan Milošević učinio u svom nastojanju da zadrži vlast, no kolektivnu krivicu je teško odbaciti. U Maroku sam se pretvarao da sam Bugarin. To je potrajalo sve dok razgovor nije skrenuo na fudbal. Bugarska reprezentacija dobro je poznata u Maroku, a ja nisam mogao ni da nabrojim njihovih jedanaest startnih igrača. Odlučio sam da se predstavljam kao Hrvat.

Ipak, negde sam dobrodošao. Bez problema bih mogao da posetim Libiju ili Irak. Države koje krše sankcije drže se zajedno. U gradu Situ u Burmi, gde budisti potiskuju svoje muslimanske manjine sa skoro balkanskim žarom, Srbi su na dobrom glasu. U Indiji mi je jedan funkcioner iz nacionalističke hinduističke stranke BJP rekao da mu je „čast“ što upoznaje Srbina. U Grčkoj, mnogi od naše pravoslavne „braće“ načinili su od Miloševića neku vrstu počasnog patrijarha, dok je haški optuženik general Ratko Mladić za njih novi svetac. Ali iako je Grčka članica NATO-a, i ona ima za šta da nas kritikuje: poslednji put kada sam je posetio, svaki Grk koga sam upoznao žalio se da nismo bili dovoljno surovi prema muslimanima.

Ipak, negde sam dobrodošao. Bez problema bih mogao da posetim Libiju ili Irak. Države koje krše sankcije drže se zajedno. U gradu Situ u Burmi, gde budisti potiskuju svoje muslimanske manjine sa skoro balkanskim žarom, Srbi su na dobrom glasu

Sa takvim prijateljima, možda je bolje da ostanem kod kuće. Ali kod kuće je svaki dan sve gore. Čudim se kako su se mnogi od mojih najstarijih prijatelja pretvorili u besne nacionaliste. Uvereni su da je ceo svet u krivu, da smo mi žrtve, kao da su sve masakre počinili samo Bošnjaci i Albanci.

Dok smo bili Jugosloveni, imali smo represivan komunistički režim, ali smo jedni prema drugima bili relativno tolerantni. Kao Srbi, progutali smo retoriku – koju nam je usađivala Miloševićeva propaganda – o tome kako da mrzimo komšije. Hrvati su „zečevi“ kada ih jurimo, ili „svinje“ kada oni jure nas. Muslimani su „psi“ ili „koljači dece“. Albanci su samo „prljavi pacovi“.

Osećam se kao stranac u sopstvenoj zemlji. Nažalost, Milošević je ubedio većinu nas da ako nisi nacionalista, moraš biti izdajnik. Tako mene sada zovu kada uđem u neke beogradske kafiće. Stari poznanici me dočekuju s razočaranjem u očima: „Oh, ti si još živ?“ To me tera da ponovo poželim da pređem granicu. Barem u inostranstvu mogu da razumem zašto sam izgnanik.

Ćirjaković, rođen u Beogradu, izveštava o Balkanu za „Newsweek“.

(Stanje stvari)