Бити Србин данас је срамота! (1998)

Некада смо били толерантни код куће и добродошли у свету. Данас нас виде као амбасадоре зла

Бити Србин ових дана је срамота. Када напустим своју све мању домовину, најчешће гледам у земљу. Пре неколико месеци, један српски пријатељ и ја посетили смо Мали. Али када су други туристи сазнали ко смо, постали смо главна атракција. Питали су нас: „Шта ви радите овде?“ У многим земљама које сам посетио у последњих пет година, то је учтив начин да се каже: „Зар не би требало да сте код куће, где протерујете муслимане и гранатирате села?“

Када смо били Југословени, моји сународници су путовали више него ико у источној Европи – били смо добродошли и са оне и са ове стране Гвоздене завесе. Као Срби, данас нисмо добродошли нигде. Одбијен сам у амбасадама Малезије, Ирана, Гватемале и Норвешке; службеници ми нису дозволили ни да попуним формулар за визу. Многи моји пријатељи више не могу да отпутују ни у једну западноевропску земљу. Нас виде као амбасадоре мрачне стране новог светског поретка: нетолеранцијe и етничког чишћења. Пре него што ме неки странац прихвати као пријатеља, морам прво да докажем да нисам чудовиште.

Хероји Другог светског рата, Срби су данас европски изгнаници.

Нас виде као амбасадоре мрачне стране новог светског поретка: нетолеранцијe и етничког чишћења. Пре него што ме неки странац прихвати као пријатеља, морам прво да докажем да нисам чудовиште

Могу то да разумем. Када су моји рођаци, босански Срби, заузели Сребреницу и поклали њене мушкарце, био сам у Танжиру. Осуда Срба је била свеприсутна, а најгоре је било што сам се слагао са нашим арапским критичарима. Не оправдавам оно што је Слободан Милошевић учинио у свом настојању да задржи власт, но колективну кривицу је тешко одбацити. У Мароку сам се претварао да сам Бугарин. То је потрајало све док разговор није скренуо на фудбал. Бугарска репрезентација добро је позната у Мароку, а ја нисам могао ни да набројим њихових једанаест стартних играча. Одлучио сам да се представљам као Хрват.

Ипак, негде сам добродошао. Без проблема бих могао да посетим Либију или Ирак. Државе које крше санкције држе се заједно. У граду Ситу у Бурми, где будисти потискују своје муслиманске мањине са скоро балканским жаром, Срби су на добром гласу. У Индији ми је један функционер из националистичке хиндуистичке странке БЈП рекао да му је „част“ што упознаје Србина. У Грчкој, многи од наше православне „браће“ начинили су од Милошевића неку врсту почасног патријарха, док је хашки оптуженик генерал Ратко Младић за њих нови светац. Али иако је Грчка чланица НАТО-а, и она има за шта да нас критикује: последњи пут када сам је посетио, сваки Грк кога сам упознао жалио се да нисмо били довољно сурови према муслиманима.

Ипак, негде сам добродошао. Без проблема бих могао да посетим Либију или Ирак. Државе које крше санкције држе се заједно. У граду Ситу у Бурми, где будисти потискују своје муслиманске мањине са скоро балканским жаром, Срби су на добром гласу

Са таквим пријатељима, можда је боље да останем код куће. Али код куће је сваки дан све горе. Чудим се како су се многи од мојих најстаријих пријатеља претворили у бесне националисте. Уверени су да је цео свет у криву, да смо ми жртве, као да су све масакре починили само Бошњаци и Албанци.

Док смо били Југословени, имали смо репресиван комунистички режим, али смо једни према другима били релативно толерантни. Као Срби, прогутали смо реторику – коју нам је усађивала Милошевићева пропаганда – о томе како да мрзимо комшије. Хрвати су „зечеви“ када их јуримо, или „свиње“ када они јуре нас. Муслимани су „пси“ или „кољачи деце“. Албанци су само „прљави пацови“.

Осећам се као странац у сопственој земљи. Нажалост, Милошевић је убедио већину нас да ако ниси националиста, мораш бити издајник. Тако мене сада зову када уђем у неке београдске кафиће. Стари познаници ме дочекују с разочарањем у очима: „Ох, ти си још жив?“ То ме тера да поново пожелим да пређем границу. Барем у иностранству могу да разумем зашто сам изгнаник.

Ћирјаковић, рођен у Београду, извештава о Балкану за „Newsweek“.

(Стање ствари)