Ustavni sud umesto ustavnog poretka štiti glavnog prestupnika

U nedovršenom romanu Omer-paša Latas Ivo Andrić među mnogim akterima dočarava jedan lik, koji neodoljivo podseća na grupni portret jedne kategorije likova naših dana i ovdašnjeg režima. U naročito asocijativnom pasusu, posebno za nas ovde i sada, opisujući dotičnu osobu naš besmrtni nobelovac piše:

Takvi ljudi su „korisni“, uživaju naklonost starešina, iako ponekad mesecima nemaju šta da rade. Jer kad nastupi trenutak da nekoj državnoj potrebi i odluci vladajućih, ma kakva ona bila, treba dati neophodnu pravnu podlogu, onda stvar može da izvede samo onakav znalac i tumač zakona i propisa kao što je Junus-efendija. I tako se ostvaruje i provodi i ono što gola sila i obična naredba ne bi mogle provesti i ostvariti, bar ne lako i brzo. (Vulkan izdavaštvo, str. 227-228).

Taj lik prirodno i iskustveno najviše pristaje funkciji predsednika najvišeg suda u državi – Ustavnog suda

Prostor i vreme radnje ovog romana je Bosna sredinom 19. veka, kada je među tamošnjom rajom uveliko važila izreka – kadija te tuži, kadija ti sudi. Ta izreka nalazi svoju renesansu u današnjoj Srbiji, a lik Junus-efendije nose mnogi tužioci i sudije. Ipak, taj lik prirodno i iskustveno najviše pristaje funkciji predsednika najvišeg suda u državi – Ustavnog suda.

Profil predsednika Ustavnog suda, koji kao da je rađen po obrascu Andrićevog Junus-efendije, usavršavan je od dolaska na vlast osobe koja je od svojih ustavnih funkcija premijera i predsednika države sačinila režimski lik sultana. Takvom političkom karakteru pristaje pravosuđe, a posebno Ustavni sud, čije delovanje „...po potrebi i odluci vladajućih, ma kakva ona bila, treba da pruži neophodnu pravnu podlogu...“. Uporedo sa nastupom tog režima, praktično od njegovog početka 2012. godine do danas, Ustavnim sudom Srbije defiluju čelnici (i njima odgovarajući članovi) koji pre svega služe tome da „...ostvaruju i provode i ono što gola sila i obična naredba ne bi mogle provesti i ostvariti, bar ne lako i brzo“.

Svi predsednici Ustavnog suda čiji su se mandati podudarili sa vladavinom domaćeg sultanizma, kao po naredbi prevodili su golu volju vrhovnika u nakaradno tumačene paragrafe, čineći od njih norme bez sadržaja, golo pravo po diktatu gole sile. Svi zajedno, njih četvoro do sada, pristajali su da budu sudijske maske brojnih protivustavnih i nezakonitih radnji formalno predsednika Republike, a stvarno najvišeg vinovnika totalnog bezakonja.

Tokom mandata predsednika Ustavnog suda – Dragiše B. Slijepčevića, Vesne Ilić-Predić, Snežane Marković, i danas postupajućeg Vladana Petrova, svemoćna ruka sluškinje vlasti kumulativno gradi kolektivni lik po ugledu na Andrićevog Junus-efendije, ovoga puta ne u turskoj Bosni nego u današnjoj Srbiji. Efekat nelagode i psihičke teškoće, koji prati prestupnika u prvom nedelu, prevaziđen je počevši od 2013. godine, zatvaranjem očiju Ustavnog suda pred protivustavnim dokumentom, Prvim briselskim sporazumom o normalizaciji odnosa Srbije i Kosova (bez zvezdice). Taj dokument bio je prvi u paketu većeg broja propisa i „sporazuma“ koji su ga nadograđivali: zaključak Vlade o Prvom briselskom sporazumu sa aneksom Sporazuma koji je prihvatila Skupština (2013), Sporazum o implemetaciji (2015), Sporazum o putu normalizacije odnosa Kosova (takođe bez zvezdice, 2023) i Srbije, i njegov ohridski aneks (2023). U ovaj paket spada i zaključak Vlade o prihvatanju Predgovaračke platforme EU za proces pristupanja Srbije (2014), u čijem članu 23 stoji obaveza Srbije da u jednoj fazi tog procesa „Srbija i Kosovo“ potpišu „obavezujući pravni sporazum o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa“. Taj pravni akt bio bi zapravo međusobno priznanje „dve države“.

Ustavni sud je, kako u postupku ocene ustavnosti tih sporazuma (skupštinskog pokretanja postupka) tako i izbegavajući da postupa ex officio, štitio glavnog prestupnika umesto da štiti ustavni poredak države od njegovih kršenja Ustava. Činjenjem ili nečinjenjem Suda stvorena je apsurdna situacija da se čitava državna politika povodom Kosova i Metohije vodi van pravnog sistema Srbije. Tačnije, režim vodi tu politiku kršenjem pravnog sistema, a u tome ima pouzdanog saradnika u Ustavnom sudu na čelu sa njegovim predsednikom.

Dosta prostora uzeo bi samo elementaran opis predsednikovih povreda pravnih propisa zemlje i to samo onih za koje je nadležan Ustavni sud. To je u naprednjačkoj Srbiji gotovo svakodnevna politička praksa. Predsednik Republike nije ustavno nadležan da kreira i sprovodi spoljnu politiku zemlje, da pregovara i utvrđuje međunarodne trgovinske sporazume, da naređuje donošenje posebnih zakona (Lex specialis) kad god želi da izbegne redovni zakon, da dovodi strane investitore i obezbeđuje im sredstva, da utiče na donošenje protivustavnog Zakona o privremenom uređivanju načina isplate penzija (kojim je u periodu od četiri godine smanjio primanja svih penzionera za prosečno deset odsto mesečno), da kao formalan ili neformalan šef vladajuće stranke u njeno ime uzurpira državnu politiku i njene institucije, da na izborima – opštim i lokalnim – bude nosilac izborne liste svoje stranke i vođa njene kampanje, da se na svim nacionalnim i lokalnim medijima gotovo svaki dan obraća „naciji“ i tom prilikom redovno blati i opoziciju i pobunjeni narod, da donosi pomilovanja svojim batinašima još u fazi predkrivičnog postupka. I to je mali spisak njegove „političke agende“ koja obilato preliva korito njegovih stvarnih ustavnih nadležosti.

Postavlja se pitanje, čemu uopšte služi pravni poredak Srbije i posebno Ustavni sud

Kada je već tako, postavlja se pitanje, čemu uopšte služi pravni poredak Srbije i posebno Ustavni sud. I tu se opet moramo vratiti nosećem akteru Andrićevog romana, Omer-paši Latasu i njegovom glavnom kadiji, Junus-efendiji. Pisac ne kaže da u Bosni tog vremena ne postoji pravo, tj. zakon, ali oni gotovo po pravilu imaju funkciju „pravne podloge“ da bi se sprovela „gola sila i obična naredba“ i to „lako i brzo“. U praktičnom smislu takvu operaciju, posebno u težim slučajevima, izvode vešte kadije poput Junus-efendije. U našem današnjem slučaju ovaj proceduralni model osmanlijske Turske u Bosni izgleda ovako: neki poslanik vladajuće stranke sroči (dakle, ne baš vešto) novi zakon o javnom tužilaštvu za jednokratnu političku upotrebu; prihvatajući predlog zakona po hitnom postupku i bez rasprave, Skupština stvara „pravnu podlogu“ za sprovođenje „gole sile i obične naredbe“; zakon se donosi i primenjuje po kratkom postupku; Ustavni sud potvrđuje ustavnost tog zakona, a njen predsednik, koji je verovatno i autor te potvrde, obrazlaže raji pravnu ispravnost celokupnog postupka. Tako se „gola sila i obična naredba“ ne samo sprovode, već se to čini „lako i brzo“.

Šta stvarno znači ova zakonsko-sudska sličnost turske Bosne u 19. veku i vučićevske Srbije u 21. veku. Ukratko: i jedan i drugi poredak su jednostavni po svojim unutrašnjim strukturama. Iako im je društvena podloga u svakom pogledu različita, oni dele svoje upravljačke vertikale niz koje se slivaju imperativne naredbe od vrha do dna političke piramide. U takvim poretcima podela vlasti ostaje na svom atavističkom stadijumu. Postoje tri grane vlasti – zakonodavna, izvršna i sudska, ali su one objedinjene u jednim rukama. Zbog toga zakoni nemaju nikakav društveni sadržaj, izvršni akti nemaju nikakvu pravnu razliku u odnose na zakone, a sudske presude nisu materijalno vezane ni za zakone ni za podzakonske propise, već za naredbodavne akte najviše instance u poretku. Zapravo, svi propisi u državi imaju karakter naredbi bilo da imaju zakonsku ili neku drugu formu. To je osnovno obeležje ovih poredaka koje čini njihovu institucionalnu i funkcionalnu jednostavnost.

Pomenusmo da ova dva vremenski neuporedna poretka imaju sasvim različite društvene strukture. Dok je društvena struktura Bosne u Omer-pašino vreme bila u skladu sa sultanskim poretkom – kasnofeudalni poredak sa tipičnim elementima verski diskriminatorne teokratije i podaničkim, pa i ropskim, statusom stanovnika, Srbija je u društvenom pogledu i istorijski i strukturno daleko od toga. Ovakva ili onakva, Srbija ima savremeno društvo modernističkog tipa. Utoliko je režimski poredak u Srbiji, koji sadrži obeležja sultanizma, ravan ozbiljnom istorijskom incidentu. Kada je počeo da se gradi, od 2012. godine, on je najviše ličio na plebiscitarnu diktaturu, dakle jedan autentično evropski politički fenomen. Tada se režim ipak oslanjao na relativno masovnu podršku plebiscitarnog tipa, podršku koju je vredno negovao. Ta vrsta društvene podrške vidno je počela da slabi kada je režim za svoje učestale javne ritaule i posebno česte parlamentarne izbore svoje pristalice morao da korumpira sitnim materijalnim davanjima, ali i da preti silom, gubitkom posla i drugim sredstvima prisile. Onog trenutka kada je enormna korupciju unutar režima ishodila ljudskim žrtvama, moglo se jasno videti da je on u svom unutrašnjem prestrojavanju već prešao na upotrebu političkih otuđa karakterističnih za model vladavine koji je i u Turskoj bio davno prevaziđen. Njegov odnos prema društvu nazadovao je od percepcije stanovništva kao svojih podanika iz vremena plebiscitarne diktature do njegovog tretiranja kao raje iz starog turskog perioda.

Ovakvo stanje u Srbiji izazvalo je veliku narodnu pobunu. Ona se opravdava pravom na pobunu, tim drevnim pravom kojim su narodi pred sobom i pred svetom legitimisali svoju borbu protiv tiranije. Kroz istoriju tog fenomena, prateća pravna i politička refleksija tumačila je to „pravo“ kao pred-normativno pravo i vezala za važeću teoriju prirodnog prava, jer ono prethodi legitimnom pravnom poretku. Ono se u Srbiji praktikuje više od godine i po. Unutrašnja pravna logika tog velikog društvenog pokreta je sledeća:

• krucijalna činjenica da predsednik države neprekidno krši Ustav bode oči i vređa elementarno dostojanstvo ljudi;

• pošto je reč o vladaocu sultanističkog tipa, ceo državni poredak – vlast, pravosuđe, institucije - deluju s one strane i Ustava i pozitivnog prava zemlje;

• ne po logici izuzetka već po logici novih parapravila, ispada da zakon važi samo za podanike-raju, a ne za institucije vlasti;

• pobuna, kao svaka pobuna, vehementno raskida sa ovom praksom;

• ona deluje svojim mehanizmima, jer parapravila javnog života i njima odgovarajuće institucije proističu iz režimski uzurpirane države;

• ti praktikovani, u svakom slučaju prelazni, mehanizmi društvene pobune jesu: javne demonstracije - studentske i građanske - širom zemlje, masovna i profesionalna okupljanja, studentski plenumi, lokalni zborova građana, obustave rada;

• prvi znak smisla i pravca pobune dali su studenti svojim sloganom – Predsednik deluje van svojih ustavnih nadležnosti, što praktično znači da razuzdanu, nepredvidljivu i privatnu politiku predsednikovog ega treba prevesti u politiku ograničenu legitimnim pravnim sredstvima, a konkretno - štititi postojeći Ustav od njegove stalne zloupotrebe.

Od kada je u ovoj zemlji uspostavljen sultanistički režim, to je jedini način na koji se može izbrisati paralela između Andrićeve turske Bosne i današnje Srbije.