Уставни суд уместо уставног поретка штити главног преступника

У недовршеном роману Омер-паша Латас Иво Андрић међу многим актерима дочарава један лик, који неодољиво подсећа на групни портрет једне категорије ликова наших дана и овдашњег режима. У нарочито асоцијативном пасусу, посебно за нас овде и сада, описујући дотичну особу наш бесмртни нобеловац пише:

Такви људи су „корисни“, уживају наклоност старешина, иако понекад месецима немају шта да раде. Јер кад наступи тренутак да некој државној потреби и одлуци владајућих, ма каква она била, треба дати неопходну правну подлогу, онда ствар може да изведе само онакав зналац и тумач закона и прописа као што је Јунус-ефендија. И тако се остварује и проводи и оно што гола сила и обична наредба не би могле провести и остварити, бар не лако и брзо. (Вулкан издаваштво, стр. 227-228).

Тај лик природно и искуствено највише пристаје функцији председника највишег суда у држави – Уставног суда

Простор и време радње овог романа је Босна средином 19. века, када је међу тамошњом рајом увелико важила изрека – кадија те тужи, кадија ти суди. Та изрека налази своју ренесансу у данашњој Србији, а лик Јунус-ефендије носе многи тужиоци и судије. Ипак, тај лик природно и искуствено највише пристаје функцији председника највишег суда у држави – Уставног суда.

Профил председника Уставног суда, који као да је рађен по обрасцу Андрићевог Јунус-ефендије, усавршаван је од доласка на власт особе која је од својих уставних функција премијера и председника државе сачинила режимски лик султана. Таквом политичком карактеру пристаје правосуђе, а посебно Уставни суд, чије деловање „...по потреби и одлуци владајућих, ма каква она била, треба да пружи неопходну правну подлогу...“. Упоредо са наступом тог режима, практично од његовог почетка 2012. године до данас, Уставним судом Србије дефилују челници (и њима одговарајући чланови) који пре свега служе томе да „...остварују и проводе и оно што гола сила и обична наредба не би могле провести и остварити, бар не лако и брзо“.

Сви председници Уставног суда чији су се мандати подударили са владавином домаћег султанизма, као по наредби преводили су голу вољу врховника у накарадно тумачене параграфе, чинећи од њих норме без садржаја, голо право по диктату голе силе. Сви заједно, њих четворо до сада, пристајали су да буду судијске маске бројних противуставних и незаконитих радњи формално председника Републике, а стварно највишег виновника тоталног безакоња.

Током мандата председника Уставног суда – Драгише Б. Слијепчевића, Весне Илић-Предић, Снежане Марковић, и данас поступајућег Владана Петрова, свемоћна рука слушкиње власти кумулативно гради колективни лик по угледу на Андрићевог Јунус-ефендије, овога пута не у турској Босни него у данашњој Србији. Ефекат нелагоде и психичке тешкоће, који прати преступника у првом неделу, превазиђен је почевши од 2013. године, затварањем очију Уставног суда пред противуставним документом, Првим бриселским споразумом о нормализацији односа Србије и Косова (без звездице). Тај документ био је први у пакету већег броја прописа и „споразума“ који су га надограђивали: закључак Владе о Првом бриселском споразуму са анексом Споразума који је прихватила Скупштина (2013), Споразум о имплеметацији (2015), Споразум о путу нормализације односа Косова (такође без звездице, 2023) и Србије, и његов охридски анекс (2023). У овај пакет спада и закључак Владе о прихватању Предговарачке платформе ЕУ за процес приступања Србије (2014), у чијем члану 23 стоји обавеза Србије да у једној фази тог процеса „Србија и Косово“ потпишу „обавезујући правни споразум о свеобухватној нормализацији односа“. Тај правни акт био би заправо међусобно признање „две државе“.

Уставни суд је, како у поступку оцене уставности тих споразума (скупштинског покретања поступка) тако и избегавајући да поступа ex officio, штитио главног преступника уместо да штити уставни поредак државе од његових кршења Устава. Чињењем или нечињењем Суда створена је апсурдна ситуација да се читава државна политика поводом Косова и Метохије води ван правног система Србије. Тачније, режим води ту политику кршењем правног система, а у томе има поузданог сарадника у Уставном суду на челу са његовим председником.

Доста простора узео би само елементаран опис председникових повреда правних прописа земље и то само оних за које је надлежан Уставни суд. То је у напредњачкој Србији готово свакодневна политичка пракса. Председник Републике није уставно надлежан да креира и спроводи спољну политику земље, да преговара и утврђује међународне трговинске споразуме, да наређује доношење посебних закона (Lex specialis) кад год жели да избегне редовни закон, да доводи стране инвеститоре и обезбеђује им средства, да утиче на доношење противуставног Закона о привременом уређивању начина исплате пензија (којим је у периоду од четири године смањио примања свих пензионера за просечно десет одсто месечно), да као формалан или неформалан шеф владајуће странке у њено име узурпира државну политику и њене институције, да на изборима – општим и локалним – буде носилац изборне листе своје странке и вођа њене кампање, да се на свим националним и локалним медијима готово сваки дан обраћа „нацији“ и том приликом редовно блати и опозицију и побуњени народ, да доноси помиловања својим батинашима још у фази предкривичног поступка. И то је мали списак његове „политичке агенде“ која обилато прелива корито његових стварних уставних надлежости.

Поставља се питање, чему уопште служи правни поредак Србије и посебно Уставни суд

Када је већ тако, поставља се питање, чему уопште служи правни поредак Србије и посебно Уставни суд. И ту се опет морамо вратити носећем актеру Андрићевог романа, Омер-паши Латасу и његовом главном кадији, Јунус-ефендији. Писац не каже да у Босни тог времена не постоји право, тј. закон, али они готово по правилу имају функцију „правне подлоге“ да би се спровела „гола сила и обична наредба“ и то „лако и брзо“. У практичном смислу такву операцију, посебно у тежим случајевима, изводе веште кадије попут Јунус-ефендије. У нашем данашњем случају овај процедурални модел османлијске Турске у Босни изгледа овако: неки посланик владајуће странке срочи (дакле, не баш вешто) нови закон о јавном тужилаштву за једнократну политичку употребу; прихватајући предлог закона по хитном поступку и без расправе, Скупштина ствара „правну подлогу“ за спровођење „голе силе и обичне наредбе“; закон се доноси и примењује по кратком поступку; Уставни суд потврђује уставност тог закона, а њен председник, који је вероватно и аутор те потврде, образлаже раји правну исправност целокупног поступка. Тако се „гола сила и обична наредба“ не само спроводе, већ се то чини „лако и брзо“.

Шта стварно значи ова законско-судска сличност турске Босне у 19. веку и вучићевске Србије у 21. веку. Укратко: и један и други поредак су једноставни по својим унутрашњим структурама. Иако им је друштвена подлога у сваком погледу различита, они деле своје управљачке вертикале низ које се сливају императивне наредбе од врха до дна политичке пирамиде. У таквим поретцима подела власти остаје на свом атавистичком стадијуму. Постоје три гране власти – законодавна, извршна и судска, али су оне обједињене у једним рукама. Због тога закони немају никакав друштвени садржај, извршни акти немају никакву правну разлику у односе на законе, а судске пресуде нису материјално везане ни за законе ни за подзаконске прописе, већ за наредбодавне акте највише инстанце у поретку. Заправо, сви прописи у држави имају карактер наредби било да имају законску или неку другу форму. То је основно обележје ових поредака које чини њихову институционалну и функционалну једноставност.

Поменусмо да ова два временски неупоредна поретка имају сасвим различите друштвене структуре. Док је друштвена структура Босне у Омер-пашино време била у складу са султанским поретком – каснофеудални поредак са типичним елементима верски дискриминаторне теократије и поданичким, па и ропским, статусом становника, Србија је у друштвеном погледу и историјски и структурно далеко од тога. Оваква или онаква, Србија има савремено друштво модернистичког типа. Утолико је режимски поредак у Србији, који садржи обележја султанизма, раван озбиљном историјском инциденту. Када је почео да се гради, од 2012. године, он је највише личио на плебисцитарну диктатуру, дакле један аутентично европски политички феномен. Тада се режим ипак ослањао на релативно масовну подршку плебисцитарног типа, подршку коју је вредно неговао. Та врста друштвене подршке видно је почела да слаби када је режим за своје учестале јавне ритауле и посебно честе парламентарне изборе своје присталице морао да корумпира ситним материјалним давањима, али и да прети силом, губитком посла и другим средствима присиле. Оног тренутка када је енормна корупцију унутар режима исходила људским жртвама, могло се јасно видети да је он у свом унутрашњем престројавању већ прешао на употребу политичких отуђа карактеристичних за модел владавине који је и у Турској био давно превазиђен. Његов однос према друштву назадовао је од перцепције становништва као својих поданика из времена плебисцитарне диктатуре до његовог третирања као раје из старог турског периода.

Овакво стање у Србији изазвало је велику народну побуну. Она се оправдава правом на побуну, тим древним правом којим су народи пред собом и пред светом легитимисали своју борбу против тираније. Кроз историју тог феномена, пратећа правна и политичка рефлексија тумачила је то „право“ као пред-нормативно право и везала за важећу теорију природног права, јер оно претходи легитимном правном поретку. Оно се у Србији практикује више од године и по. Унутрашња правна логика тог великог друштвеног покрета је следећа:

• круцијална чињеница да председник државе непрекидно крши Устав боде очи и вређа елементарно достојанство људи;

• пошто је реч о владаоцу султанистичког типа, цео државни поредак – власт, правосуђе, институције - делују с оне стране и Устава и позитивног права земље;

• не по логици изузетка већ по логици нових параправила, испада да закон важи само за поданике-рају, а не за институције власти;

• побуна, као свака побуна, вехементно раскида са овом праксом;

• она делује својим механизмима, јер параправила јавног живота и њима одговарајуће институције проистичу из режимски узурпиране државе;

• ти практиковани, у сваком случају прелазни, механизми друштвене побуне јесу: јавне демонстрације - студентске и грађанске - широм земље, масовна и професионална окупљања, студентски пленуми, локални зборова грађана, обуставе рада;

• први знак смисла и правца побуне дали су студенти својим слоганом – Председник делује ван својих уставних надлежности, што практично значи да разуздану, непредвидљиву и приватну политику председниковог ega треба превести у политику ограничену легитимним правним средствима, а конкретно - штитити постојећи Устав од његове сталне злоупотребе.

Од када је у овој земљи успостављен султанистички режим, то је једини начин на који се може избрисати паралела између Андрићеве турске Босне и данашње Србије.