Politički život | |||
Šapićev počasni krug?! |
subota, 01. april 2023. | |
Što bi rekao Filip Švarm: “Pusti filozofiranje, daj poantu.” Pa, evo. Prva “poanta” je da se, uporedimo li rezultate ovog istraživanja sa onim što je dobijeno na republičkom nivou jedva desetak dana ranije, vidi da je nastavljen trend faktičkog brisanja političke razlike između “prestonice” i “ostatka” Srbije (a sami procenite da li je to dobro ili loše, i da li je do tog ujednačavanja došlo zbog toga što se Beograd “pounutrašnjio”, ili zato što se unutrašnjost “beogradizovala”).
Beograd u “opštesrpskom” kontekstu Ali sve je to “Beograd” koji glasa i odlučuje, i koji onda uvek iznova “neprijatno iznenađuje” i zatiče salonske političare i “eksperte” za koje se Beograd manje-više svodi na “krug dvojke”, eventualno pojačan delovima Novog Beograda, Dorćola i Vračara. Bilo kako bilo, Beograd u celini (tj. “Beogradski region”) trenutno nije ni malo izdvojen iz “opštesrpskog” konteksta, niti je bitno “opozicioniji” (jeste, ali tek za nijansu), niti je “evropskiji” i “građanskiji” od ostatka Srbije. Šta više, možda zbog toga što se ovo istraživanje delimično preklopilo sa jovanjdanskom posetom “velike petorke” i sagom oko “Francusko-nemačkog plana”, protivljenje članstvu Srbije u EU je ovde dostiglo svoj “istorijski maksimum” od čak 50 odsto (“za” 34,3 odsto), što je za nekoliko procenata iznad rezultata dobijenog na nivou Srbije nekoliko dana ranije. A sličan nalaz (“identično, ili vrlo slično”) dobijen je i po pitanju Kosova, sankcija Rusiji, kao i kada je reč o stranačkim rejtinzima ili ocenama političkih ličnosti. No, bez obzira što se ocene većine opozicionih lidera vuku po prašini, usudio bih se prognozirati (i to je druga “poanta”) da ukoliko bi, recimo, sutra bili izbori na nivou Beograda, na njima bi – ovaj put – verovatno pobedila opozicija, otprilike za onoliko za koliko je prošli put izgubila. Naravno, sve to pod pretpostavkom da ne bude nekih novih i krupnih skandala, transfera i preleta. “Jao, pa to je em malo verovatno da se desi, em sitno i skoro beznačajno”, čujem razočarani glas nekog oporbenog entuzijaste. I zaista jeste sitno (i, pošteno govoreći, sasvim u zoni statističke greške). I jeste više subjektivni utisak, nego čvrsto zasnovana prognoza. Ali, kada izgubite izbore ili na njima prođete lošije nego što ste očekivali i u šta ste ubeđivali i medije i sopstvene birače, onda vaša polazna tačka na narednim merenjima i sledećem startu nije više taj procenat koji ste na izborima osvojili – već nešto što je znatno manje od toga. Tako da ako je opozicija u Beogradu danas na istom nivou kao neposredno pre poslednjih beogradskih izbora – a ja tvrdim da je i za nijansu jača – onda je to, zapravo, veliki uspeh i to, realno, uspeh za koji je, u ovom konkretnom slučaju, daleko manje zaslužna sama opozicija, a mnogo više sama vlast usled svojih unutrašnjih tenzija, problematičnih kadrovskih rešenja i blagog, ali ipak osetnog trenda konfuzije i osipanja.
I tu dolazimo do treće “poante”, odnosno zaključka da, po svemu sudeći, “projekat Šapić”, najblaže rečeno, ne daje očekivane rezultate. Kao velika sportska zvezda i čovek koji je 2018. “na ime” osvojio skoro 10 odsto glasova u Beogradu, svojim transferom u SNS, po svemu sudeći, nije doneo mnogo ni sebi ni SNS-u. Svakako najspektakularniji nalaz ovog istraživanja koji, međutim, iz različitih razloga verovatno neće mnogo rabiti ni vlast ni opozicija, jeste podatak da se na “večnoj” gradonačelničkoj listi, na drugom mestu, tj. odmah iza neprikosnovenog Branka Pešića čija se slava gotovo mitski (“s kolena na koleno”) prenosi već na treću generaciju, a ispred Đilasa i Nenada Bogdanovića, našao onaj koji, zapravo, gradonačelnik nikada nije ni bio?! (Pitanje je bilo “otvoreno”, dakle, bez ponuđenih odgovora.) Goran Vesić je, takoreći, hodajuća potvrda Platonovih reči da svaka preteranost na kraju vodi velikom preokretu. A sam Vesić, sem svojoj slonovskoj upornosti, za tu neočekivanu satisfakciju prvenstveno treba da zahvali pogrešnoj taktici i proceni “demokratske opozicije”.
Neki su oguglali, nekima je dosadilo da ga kinje, nekima je postao smešan, pa čak i pomalo simpatičan u svom očajničkom trudu da bude prihvaćen i “kul”. Daleko od toga da je baš postao široko popularan. Nije. Ali je vreme, u kombinaciji sa onim pomenutim preteranim napadima, učinilo da mržnja kod opozicionih glasača malo splasne, a da se kod naprednjaka prema njemu pojavi svojevrsna empatija i identifikacija. I tako je, barem u očima pronaprednjačkog biračkog tela – a ono je, da ne zaboravimo, još uvek ubedljivo najveće – Vesić postao neka vrsta simbola i sinonima SNS-ove vladavine Beogradom. Ekscentrični usamljenik S druge strane, kao što rekosmo, prilično očigledan gubitnik, makar u ovoj fazi, jeste aktuelni gradonačelnik Aleksandar Šapić, čija je životna i politička priča gotovo u potpunosti suprotna Vesićevoj. Za razliku od Vesića čija je karijera satkana od uspona i padova, Šapić nikad nije bio gubitnik, nikada nije bio u opoziciji, niti je – sem onih mesec-dva pred beogradske izbore 2018. kada se zamerio naprednjacima – ikada bio predmet ozbiljne negativne kampanje i prolazio toplog zeca kroz kojeg su non stop šibani lideri opozicije, kao i Vesić sa druge strane.
(Đorđe Vukadinović i istraživački tim NSPM) Videti još: NSPM: Beograd, januar 2023. godine |