Promena vlasti DA – bilo kakva promena - NE!

Razmišljajmo trezveno, razborito, nepristrasno, bez predubeđenja i oslobođeno opake propagande bilo koje strane, koliko je to svakome od nas moguće.

Kada sam ranije napisao da ukoliko ne bude brze smene vlasti od Srbije neće ostati ništa, ni sa demokratskog, ni sa aspekta odbrane nacionalnih i državnih interesa, time sam istovremeno rekao da ne smemo da dozvolimo da od nje ne ostane ništa i ukoliko se željena smena vlasti ostvari.

Poslednjih meseci, posle niza godina konformističkog ćutanja svih drugih sem „neuspešnih opozicionih stranaka“, sve jasnije preovladava uverenje da je neophodna smena vlasti, pad autoritarnog režima. Da je to sonditio sine qua non  uspostavljanja demokratskog poretka. Naravno da jeste! „Neuspešne političke stranke“ to govore godinama trpeći brutalne napade vlasti i progon svojih članova, dok su drugi svoju političku hibernaciju naplaćivali poslovnim privilegijama i kućnim mirom.Naravno da je neophodna promena režima, ali bih dodao – ne polovična,ne samo zbog uspostavljanja Srbije kao demokratske i pravne države, već i zbog zaštite državnih i nacionalnih interesa. I tu je mala začkoljica. Promena DA – bilo kakva promena -NE !

Danas u svesti iznenada i više nego dobrodošlo probuđenog nezadovoljnog naroda, probuđenog atraktivnim aktivnostima studenata u njihovoj prvoj, iskrenoj, politički nezagađenoj fazi delovanja, preovlađuje uverenje da nije bitno ništa drugo do pada vlasti. Kreatori tzv. studentske liste govore ustima studenata sa dozvolom nastupa u medijima, doduše malo uzdržano i konfuzno, da je potrebna i promena sistema, a ne samo smena vlasti, bez navođenja da li to znači i zalaganje za promenu Ustava, kojim je naš politički sistem definisan, a ukoliko znači, kakve se promene predlažu. Jer zahtev „da rade institucije“ ne podrazumeva promenu sistema, već samo poboljšanje prakse. Čuje se onda u javnosti da ništa nije važno, pa onda i sa crnim đavolom protiv Crnog đavola, ali nikako sa nekim van „studentske liste“.

Zabrinjavajuća je i opasna činjenica da je u velikoj meri zahvaljujući uređivačkim politikama većine medija iz javnosti proterana rasprava o   važnim političkim pitanjima. Pažnja se poklanja marginalnim, čak potpuno nebitnim, ukoliko su dovoljna da izazivaju emocije u poželjnom smeru. Tako, svedočimo pešačenju petnaestak studenata iz Novog Pazara ka Novom Sadu, koji su za jedne medije heroji, a na drugim uh izvrgavaju ruglu i ismevanju. Ili se zabavljamo „aferom Savić“, pucanjem cevi u Mirijevu, a i ludak iz Ćacilenda je dobrodošao. Smutno vreme.

Pa se onda u dramatično podeljeno, a suštinski depolitizovano društvo,  unosi ta spasonosna formula: mi ili oni, nije važno za šta smo ako smo za pad režima, nije važno kakva će se politika voditi kada tiranin padne, nije to važno, videćemo, o tom potom, nema veze.

Budimo pošteni: na ovakvom pristupu borbi za smenu vlasti se insistira prvenstveno od strane tzv. studentske liste i promoviše od većine nerežimskih medija. Pri tome, budimo takođe pošteni, „studentska lista“ je trenutno najpopularnija, neregistrovana politička stranka, pokret, grupa građana…, sa organima koji su tajni, politička organizacija bez za sada makar naznačene spoljne i unutrašnje politike koju će na izborima da ponudi, koja uljuljkana u samodovoljnosti isključuje saradnju sa svima koji su dokazani protivnici režima, ali su se, jel‘ da, isprljali politikom, pa se sada sama hrabro i anonimno upušta u taj, kako ga zovu - brlog.

Dobro. Kaže se, potrebna je referendumska atmosfera, za Vučića ili protiv autoritarnog režima i sa crnim đavolom. Kaže se da je zrelo, da vlast koja nema poverenje građana mora da padne. Tačno.

Međutim, istorija nas uči, one koji vole od nje da uče, kolike su opasnosti, rizici od takvog izbora metoda inače opravdane borbe protiv režima koji zaslužuje da bude smenjen i kakve posledice, često pogubne  mogu da budu.

Zahtev „da rade institucije“ ne podrazumeva promenu sistema, već samo poboljšanje prakse. Čuje se onda u javnosti da ništa nije važno, pa onda i sa crnim đavolom protiv Crnog đavola, ali nikako sa nekim van „studentske liste“

Nije i ne bi smelo da nam bude svejedno ko i šta posle Vučića.

Nije i ne bi smelo da nam bude svejedno kakvu će  spoljnu i unutrašnju politiku nova vlast da vodi.

Sadašnja nesloboda ne sme da bude zamenjena novom demokratizovanom neslobodom.

Ima šta da se nauči o mogućim srednjoročnim i dugoročnim posledicama metoda „samo da ovi odu“ iz Francuske revolucije, dolaska nacista na vlast, Arapskog proleća, Oktobarske revolucije, pa na neki način i iz naše 2000-te, a naravno da svaki od navedenih primera ima svoje osobenosti i različitosti. Ne bismo smeli da dopustimo da neke od tih posledica preživljavamo posle željene smene vlasti.

Dakle, imaćemo izbore, neslobodne i nefer, u pogoršanim medijskim uslovima i u uslovima pojačane represije režima, kao posledicu nerazumnog odustajanja od borbe za promenu izbornih uslova.

Nesumnjivo, neophodno je da svuda i na svakom mestu svi koji su protiv autoritarnog režima koji je naneo nesagledivu štetu narodu i državi zajedničkim snagama takav režim ruše. Ali ne sme da se dogodi da jedan nedemokratski režim zameni drugi ili da demokratija ne funkcioniše na valjan način, što bi za posledicu imalo, pokazalo se ne jednom, povratak autoritarizma. Na tu realnu opasnost ukazuje vlastima slična samozaljubljenost, netolerancija, isključivost “Studentskog CK“ u formi tzv. plenuma, čiji menadžeri društvenih mreža opanjkavanjem neistomišljenika sa ultra-levičarskih  anacionalnih  pozicija  à la prof. B.Stojković sve uočljivije  primenjuju propagandne metode D.J. Vučićevića. Sada još ohrabreni neobičnom Rezolucijom EP o Srbiji.  EU - cui bono? Mislimo o tome.

Dakle, Srbija se nalazi u krizi koja može da se reši na dva načina: na nepoželjan – silom, za koji uostalom i na sreću ne postoje uslovi i poželjan – izborima.

Bez slobodih i poštenih izbora i bez mogućnosti izbora različitih političkih programa nema pravih izbora. A za to što ih nećemo imati isključivu odgovornost snosi „Studentski CK“.

Ne sme da se dogodi da jedan nedemokratski režim zameni drugi ili da demokratija ne funkcioniše na valjan način, što bi za posledicu imalo, pokazalo se ne jednom, povratak autoritarizma. Na tu realnu opasnost ukazuje vlastima slična samozaljubljenost, netolerancija, isključivost “Studentskog CK“ u formi tzv. plenuma, čiji menadžeri društvenih mreža opanjkavanjem neistomišljenika sa ultra-levičarskih  anacionalnih  pozicija  à la prof. B.Stojković sve uočljivije  primenjuju propagandne metode D.J. Vučićevića

Naše političke i društvene prilike su danas takve da je zaista preko potrebno da se sve antirežimske snage, „studenti“, stranke, pokreti, društveni aktivisti, nevladine organizacije...okupe na izborima.

Da bi se isključio rizik od loših posledica koje su nastupile u slučajevima navedenih velikih prevrata drugo što je neophodno jeste da se zajednički nastup ne temelji na negaciji, već na dogovorenom vremenski ograničenom mandatu vlade, programu i principima delovanja.

Da li to možemo da očekujemo? Nažalost, ne možemo.

„Studentski CK“ će preko tzv. studentske liste bez studenata i dalje da odbija svaki zajednički nastup sa ostalim antirežimskim snagama, a pred izbore će izaći sa obećanjem da će njihova parlamentarna većina, bez obzira što će imati puni četvorogodišnji mandat, izabrati kratkoveku, prelaznu vladu  i da zato nema potrebe da se detaljno izjašnjavaju o najvažnijim otvorenim spoljno i unutrašnjepolitičkim pitanjima, sem na nivou, što bi narod rekao - okruglo, pa na ćoše – mož‘ da bidne, ne mora  da znači.

Ako s nadom, ali upitno sa koliko osnova zaključimo da će Vučićev režim da se promeni već na  predstojećim nepoštenim izborima, sasvim je izvesno da tzv. studentska lista sama neće da osvoji većinu i da će biti neophodno formiranje koalicione vlade. A onda će dogovori o politici koju će ta vlada da sprovodi biti daleko mukotrpniji i neizvesniji nego da se kompromisi  traže i postignu sada, kada je vreme.

Najzad najvažnije. Tragične bi posledice usledile ukoliko u tome ne bi učestvovale demokratske patriotske stranke autentične desnice, već samo evrofanatične i one najbrojnije - bez ikakve ideologije, jer onda od Srbije ne bi ostalo ništa ni posle smene vlasti.

Zato: promena vlasti DA – bilo kakva promena - NE !

(Autor je član Predsedništva Novog DSS)