Pravi neprijatelj Srbije je Vučićev izdajnički režim, a ne Rusija

Novi talas nezadovoljstva u patriotskom delu ovdašnje opozicione javnosti zbog odnosa ruske diplomatije prema protestima u Srbiji izazvalo je saopštenje Ministarstva spoljnih poslova Rusije (MID) od 15. avgusta. Ton tog saopštenja je bio izrazito suprotstavljen onome što zastupaju pobunjeni građani Srbije, a demonstranti su nazvani „huliganima“ i „razuzdanim divljacima“.

Može se primetiti da ovo saopštenje ne uzima u obzir činjenicu da je najnoviji talas uličnih sukoba nastupio posle napada pristalica Aleksandra Vučića na demonstrante u Vrbasu, kada su „lojalisti“ doslovno pucali u okupljene ljude koristeći vatromete i druga pirotehnička sredstva; tom prilikom su samo Božijom milošću izbegnute ljudske žrtve. Takođe je ispoljeno očigledno nepoznavanje političkih prilika u Srbiji, tvrdnjom da vlast „nudi mere za rešavanje nesuglasica u političkom, pravnom i ustavnom polju“ — iako nijednu od tih „mera“ niko nije ni čuo ni video za proteklih devet meseci koliko traju protesti.

Ovakvo saopštenje ruskog MID-a izazvalo je ne samo nevericu i ogorčenje patriota, nego i eksploziju rusofobije kod dela anacionalne (tzv. građanske) opozicije. Primera radi, na Instagram stranici pumpajinfo2, koja pored ostalog promoviše delovanje užičkog NVO-aktiviste Pavla Cicvarića, saopštenje MID-a propraćeno je pokličem „Rusija je naš neprijatelj!“ i nizom drugih uvreda na račun Ruske Federacije. Na to se nadovezao niz komentara drugih korisnika u sličnom tonu, a dotična objava je širena i preko drugih društvenih mreža.

Sve to skupa — i nesrećno sročeno saopštenje ruskog MID-a i neobuzdana rusofobija prozapadnih „boraca za slobodu“ — predstavlja vrlo opasnu pojavu koja preti da uruši veliki ugled i poštovanje koje Rusija uživa među Srbima. Dugoročno to može imati veoma loše posledice po odbranu ključnih nacionalnih interesa, teritorijalne celovitosti i suvereniteta Srbije, čiji je Rusija dosledni zastupnik u Savetu bezbednosti UN.

Ne može nam biti neprijatelj država koja nas nije bombardovala, nije priznala nezavisnost „Kosova“ i nije dozvolila izglasavanje britanske rezolucije u Savetu bezbednosti UN kojom bi Srbi bili žigosani kao genocidni

Rusija nije naš neprijatelj. Ne može nam biti neprijatelj država koja nas nije bombardovala, nije priznala nezavisnost „Kosova“ i nije dozvolila izglasavanje britanske rezolucije u Savetu bezbednosti UN kojom bi Srbi bili žigosani kao genocidni.

Neprijatelj našeg naroda je izdajnički režim Aleksandra Vučića koji je mnoge „spoljašnje igrače“ uveo u svoje kolo (možda obećanjima unosnih poslova na štetu građana Srbije, ili „velikodušnim poklonima“, ili nekim drugim verbalnim ili materijalnim „podsticajima“) — od zvaničnika EU do ambasadora SAD, pa i pojedinih službenika RF.

Iz često oprečnih saopštenja i izjava različitih ruskih službi i zvaničnika može se zaključiti da je linija ruske diplomatije vezana za Srbiju „prošupljena“ i da neretko iz Beograda u Moskvu stižu lažni ili „doterani“ izveštaji. To se može primetiti i iz pomenutog saopštenja MID-a od 15. avgusta, u kome se tvrdi da Vučićev režim „izjavljuje da je spreman da raspiše prevremene izbore“ (zaяvlяet o gotovnosti k provedeniю dosročnыh vыborov) — iako su Vučićeve izjave u stvari drugačije, tj. on kao što je poznato i dalje ne saopštava kada će biti održani vanredni izbori.

S druge strane, među Rusima koji su dobro upućeni u zbivanja u Srbiji postoje ljudi koji nisu deo pomenute „prošupljene linije“ i njihovo mišljenje je sasvim drugačije. Neki od njih — poput Igora Pšeničnikova, Ane Jurpalove, jeromonaha Ignjatija Šestakova i drugih — javno su istupali u ruskim medijima i na društvenim mrežama iznoseći činjenice o pravim uzrocima nezadovoljstva Srba, što Vučićevi propagandisti vešto skrivaju od ruske javnosti.

Kad je reč o najnovijem izlivu rusofobije u delu prozapadne opozicije, njeni promoteri se rado služe opasnim i zlonamernim tvrdnjama poput onih iznetih u opisu objave sa Instagram stranice pumpajinfo2 o „brutalnim metodama“, „strahu“ i „okrutnosti koja lomi ljude“ u Rusiji — kao da od svih svetskih sila samo Moskva ima jak državni aparat, policiju i specijalne službe!?

Setimo se samo kakvu su sudbinu na Zapadu (koji se zaklinje u priču o „ljudskim pravima“) doživeli: osnivač Vikiliksa DŽulijan Asanž u „kolevci parlamentarizma“ Velikoj Britaniji, osnivač Telegrama Pavel Durov u „demokratskoj“ Francuskoj, jedan od pionira slobode na internetu Kim Doktom na „slobodnom“ Novom Zelandu; ili kako je Vučićev prijatelj Makron ugušio proteste „Žutih prsluka“ i kako je „liberalna“ vlast DŽastina Trudoa ugušila proteste protiv Kovid-diktature u Kanadi i bezobzirno pogazila osnovne ljudske slobode u toj zemlji. Nasuprot tome, Edvard Snouden, jedan od najvećih svetskih boraca za slobodu izražavanja a protiv cenzure američkih tajnih službi i Big Tech kompanija, našao je utočište upravo u Rusiji.

Nedovoljno razumevanje trenutnih prilika u Srbiji jeste prisutno u ruskoj javnosti, baš kao što je i u delu naše javnosti prisutno nerazumevanje opšteg ruskog stava prema vlastima i protestima u bilo kojoj zemlji, pa i u Srbiji

Nedovoljno razumevanje trenutnih prilika u Srbiji jeste prisutno u ruskoj javnosti, baš kao što je i u delu naše javnosti prisutno nerazumevanje opšteg ruskog stava prema vlastima i protestima u bilo kojoj zemlji, pa i u Srbiji.

Pre svega, ruska diplomatija se u načelu pridržava pravila da sarađuje isključivo sa vlastima neke prijateljske zemlje, i to do krajnjih granica popustljivosti, dokle god ta vlast ne pređe neke „crvene linije“ koje su od kritičnog značaja za Moskvu. Kruto pridržavanje takvog stava ima za posledicu da je rad ruskih struktura sa narodom u prijateljskim zemljama blago rečeno nezadovoljavajuć i da ne pruža gotovo nikakvu osnovu za izgradnju istinski patriotske alternative ukoliko je režim lažno-patriotski, kao što je slučaj sa Vučićevom vlašću.

Kad je reč o Srbiji, „crvene linije“ su po svemu sudeći uvođenje sankcija Rusiji i isporučivanje municije Ukrajini. Za slanje municije Zelenskom Rusi su dugo gledali kroz prste Vučiću, ali su ga nedavno priterali uza zid neuobičajeno oštrim saopštenjima ruske Spoljne obaveštajne službe (SVR), pa on sad tvrdi da je to obustavio (mada se lako može desiti da ponovo isplivaju u javnost podaci o novim isporukama raketa i granata iz Srbije za Ukrajinu). Sveobuhvatne sankcije Rusiji Vučić još uvek nije uveo, pa to koristi kao argument za zavaravanje ruske javnosti o svom tobože prijateljskom odnosu prema Moskvi i kao mamac za podršku dela ruske političke elite.

Uz sve to, u okolnostima kada je sama Rusija u ratu sa čitavom mašinerijom Zapada, bilo kakva pomisao o zbacivanju vlasti putem demonstracija u nekoj prijateljskoj zemlji poput Srbije je za Ruse teško shvatljiva i još teže prihvatljiva, budući da su sami doživeli naizgled sličan pokušaj (stvarno prozapadne i antiruske) „obojene revolucije“ u prvim danima SVO početkom 2022. godine, a onda i pobunu „Vagnera“ 2023. Za zemlju koja je u ratu od koga joj zavisi opstanak, bilo kakva unutrašnja nestabilnost može biti pogubna — što se Rusiji već desilo 1917. godine i ona to sada nastoji da izbegne po svaku cenu. Nevolja za nas Srbe je u tome što se takav antirevolucionarni stav ruske unutrašnje politike (koji uzgred budi rečeno deli ogromna većina Rusa, dakle ne samo vlast) po inerciji prenosi i na spoljnu politiku bez dovoljno uvida u bitno drugačije društvene i političke prilike u našoj zemlji i to otežava mogućnost da istina o studentskim i opštenarodnim protestima u Srbiji dopre do ruske javnosti i političkih činilaca.

Izvesno je da ne možemo „čarobnim štapićem“ i bez imalo uloženog truda izmeniti odnos ruske diplomatije prema protestima u Srbiji, ali pobunjeni narod predvođen studentima može i mora pokušati da pronađe zajednički jezik sa Rusijom — najvećom svetskom silom koja dosledno podržava teritorijalnu celovitost i suverenost Srbije — jer je to u najboljem dugoročnom interesu naše zemlje.

Putovalo se biciklima do Strazbura, organizovana je štafetna trka do Brisela (ispostavilo se uzalud), dok s druge strane još uvek nije upućena makar jedna studentsko-narodna delegacija do Deligradske 32 u Beogradu

Stiče se utisak da se do sada niko nije ozbiljno potrudio da ruskim državnim organima približi istinu o stavovima studenata i naroda koji ih podržava. Putovalo se biciklima do Strazbura, organizovana je štafetna trka do Brisela (ispostavilo se uzalud, jer EU i dalje stoji uz Vučića), dok s druge strane, koliko je poznato, još uvek nije upućena makar jedna studentsko-narodna delegacija do Deligradske 32 u Beogradu (adresa Ambasade Rusije). Ista vrsta propusta napravljena je i prema SAD i Kini. Ne može se raditi na promeni sadašnje vlasti a istovremeno ne preduzimati ništa za blagovremenu izgradnju što boljih odnosa sa velikim silama koje, sviđalo se to nama ili ne, imaju svoje interese svuda u svetu, pa i u Srbiji.

Stoga bih ovom prilikom predložio studentima da zajedno sa građanima koji ih podržavaju obrazuju delegacije koje bi zatražile prijem u ambasadama Rusije, SAD i Kine u Beogradu, a zatim i da ih pošalju u Moskvu, Vašington i Peking kako bi pokušali da učine koliko god je u njihovoj moći za promenu odnosa velikih sila prema opravdanim narodnim protestima u Srbiji. To je naročito važno imajući u vidu prijateljski odnos Rusije i Kine prema našoj zemlji uz njihov dosledan stav o nepriznavanju tzv. „Kosova“, a s druge strane i najavljeni dolazak Srbina Marka Brnovića na mesto ambasadora SAD u Beogradu.

Budimo „mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi“. Jedino tako moći ćemo da izbegnemo zamke i podvale nenarodnog režima i da postignemo istinsku dobrobit za našu voljenu Srbiju i sve Srbe u Otačastvu i rasejanju.