Милан Ст. Протић: Банална трампа - Ти нама литијум, ми теби одрешене руке у земљи

Једно „не“ с правог места и ствар би била завршена. Копање литијума није стратешка шанса Србије, нити је пројекат који би допринео економском развоју Србије. То је високо коруптиван посао између интернационалне корпорације и овдашње власти. Литијум је, у овом тренутку, неопходна сировина за Европску унију и САД. Због тога је експлоатација јадарита у Србији стављена на листу европских инвестиционих приоритета. Какав ће ефекат тог подухвата бити на нашу животну средину и колика ће у томе бити наша хасна, не интересује ни Европљане, ни Американце. И не треба да их интересује. Они, на све расположиве начине, терају своје, а овдашњи режим им у томе свесрдно помаже. За масну напојницу, по себи се разуме.

Окорели циник би јамачно рекао: „Продали су Украјину, а неће нас“. Има у овом бар трун истине.

„Не веруј Данајцима ни дарове кад носе“, певао је премудри Хомер пре безмало три миленијума. Ми лекцију никако да савладамо. Ни наук да научимо. Представницима српске власти, њеном предводнику поготову, милији је инострани бакшиш од интереса своје земље. Доказа на претек. Из дана у дан. Да ли су Кинези, Арапи, Американци или Европљани, њима и њему је свеједно. Равно им (му) је до Косова, укључујући и само Косово. И Метохију. (Ово специјално за српске новокомпоноване националисте.)

Више сам пута у овим суботњим написима понављао како Србију и Србе види развијени свет. Као злочестог „траблмејкера“, склоног изазивању хаоса и посезањем за насиљем. Као најодговорније за рат у процесу распада СФРЈ. Као непоуздане и вероломне. Наравно, непоузданост и вероломност у европском примеру се подразумева. Изговор за такво понашање са европске стране је веома прост: са непоузданима и вероломницима се једино може истоветним средствима. Ми, по европском уверењу, нисмо за боље од аутократске ауторитарности. Са одређеном мером. Нас треба држати „на кратком ланцу“. Домаће производње. Само ћемо тако бити мирни и послушни.

Актуелни режим и његов први човек се савршено уклапају у ову слику. Баснословно корумпирани, а споља безопасни. По среди је банална трампа: ти нама литијум, ми теби одрешене руке у земљи. Од чланства Србије у Европској унији нема ни говора. Јасно је и Европљанима и актуелној власти. У томе су и једни и други апсолутно сагласни. Све остало је лош театар како би се засенила простота. Успут, кануће и понеки евро у чекмеџе српских властодржаца. И свима добро. Ово пише, као што ти је познато, поштовани читаоче, човек који је годинама осведочени поборник Европске уније и чланства Србије у њој. У том погледу, с моје тачке гледишта, нема промене. Ни за јоту. Али, вређа ме, и погађа, што се пред странцима приказујемо у овако инфериорном светлу. Истини за вољу, нисмо се прославили ни у претходним годинама и деценијама. Тај комплекс ниже вредности вучемо одавно. Минимално чинимо како бисмо тај свој слаб положај поправили. Но, са актуелном влашћу заиста се брукамо на сваком кораку. Председник Србије у томе предњачи. И предњачи и доминира. Дође ми у земљу да пропаднем кад га видим у иностраном друштву. Црвеним сам пред собом. И ужасно се нервирам. Хтео бих из сопствене коже да изађем. Па, мајку му стару, умемо и можемо, ми Срби, и боље и достојанственије. Макар смо у прошлости умели и могли. А сад… Јад и чемер. Блам за бламом.

Једно „не“, рекох и остајем при томе, изречено ономад било би довољно. Сасвим довољно. Ова невесела и тмурна приповест о копању литијума, о Рио Тинту и европским приоритетима била би завршена. Окончана за свагда. Учтиво, углађено, дипломатско „не“. „Извините, не занима нас. Ни данас, нити икад.“ Енд оф сторy. Лет ус мове форwард. Форцинг тхис иссуе ис а wасте оф тиме. Биг тиме, иф И маy адд.

И ствар би била решена. Занавек.

Ама, јок. Актуелна власт и њен челник, њен једини челник, тврдоглаво и неинтелигентно срљају даље. Силују и Србију и њене грађане с тим глупим пројектом копања литијума. Некад посумњам да се ради о чистој корупцији. Лако је могућно да се ради о флагрантном мањку умности. И невероватном степену претенциозности. Те две особине врло се лепо уклапају. И допуњавају. На нашу жалост, несрећу и срамоту.

Ову државу воде неуки и непоштени. Прецизније, води је неука и непоштена индивидуа. Отуд, није ни чудо како нас странци третирају. За унутрашњу употребу, најгрђе речи о западу. У директном сусрету са западацима – удвориштво до граница неукуса. Да ли смо ово заслужили? Да ли за ово гласамо? Да ли смо слепи од очију?
Како се с моћницима разговара на равној нози?

Тако што се о њима, њиховој историји, уметности, достигнућима зна више од саговорника. Тако што се разуме њихов менталитет и њихов интерес. Тако што се језик споразумевања говори боље од њих. Они поседују моћ, новац, утицај. Ту се с њима такмичити нема смисла. Али, у памети, поткованости, знању, могли бисмо на мегдан. Пријатељски и срдачан, подразумева се.

На том пољу падамо. На пољу учености и исправности. На пољу патриотизма. Јер, то је истински патриотизам. Заступати своју земљу и свој народ надмоћно и неодољиво. Утемељено и самоуверено. А то је у стању не само онај што је начитан и частан, већ и онај што је прави демократ. Онај који искрено верује у демократију, слободу и једнакост. Онај који уважава своје противнике и скида капу пред њима. Пружа десницу победнику у фер утакмици. Онај који власт не злоупотребљава и не бави се махинацијама. Ни манипулацијама најприземније врсте. Литијум је пука последица. Није узрок. Литијум је појавни облик, један од појавних облика, једна од манифестација, овог режима и његовог карактера.
Прави узрок је много дубљи и много комплекснији. Задире у неспособност властодржаца у вођењу државе и народа. Неспособност сагледавања стварности у свим њеним димензијама и одблесцима. У свој њеној сложености.

Препознавања места и улоге коју би Србија требало да има.

Светлосним годинама смо далеко од овог циља. И овог сазнања. Надајмо се да ова наша побуњена студентарија разуме суштину и располаже снагама да је обистини.

Нада умире последња, каже се из очаја. И за утеху.

Ставови аутора у рубрици Дијалог не одражавају нужно уређивачку политику Данаса.

(Данас)