субота, 18. мај 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Посета Клинтонове показала место и третман Србије
Политички живот

Посета Клинтонове показала место и третман Србије

PDF Штампа Ел. пошта
Радоман Јовић   
уторак, 13. новембар 2012.

У дипломатској пракси посете државника страним земљама сврставају се у неколико категорија: званична (обично са додатком пријатељска), радна и приватна. Посета државне секретарке Хилари Клинтон делу региона западног Балкана, макар када су у питању Београд и Приштина, имајући у виду њене изјаве у Приштини, тешко да би се могла сврстати и у једну од ових категорија. Вероватно ће у дипломатској историји остати записано да је ова уважена дама инаугурисала нову категорију: посета из „личних мотива у државној обланди“. Јер ако је, како госпођа Клинтон каже, „независност Косова за мене, моју породицу (свакако мисли на Била) и моје америчке грађане (да ли?), је више од спољно-политичког питања. То је лично питање“, онда са протоколарног аспекта и посета је „личног карактера“, што је и проузроковало низ протоколарних пропуста српске дипломатије.

Посета се реализује непосредно уочи председничких избора у Америци а ради се о гошћи која, како је сама изјавила, неће више бити на тој функцији, што умањује њен значај, поготово ако се ради о „личним мотивима“. Висока гошћа је боравком од око три сата у Србији, на пропутовању од Сарајева до Приштине, где је уприличила ноћење, демонстрирала какав значај САД придаје Србији, уколико то опет није њен „лични хир“ у решавању „личног питања“. Уз то, окупила је државни врх, Председника Републике и Председника Владе, за један сто, у просторијама где није званично седиште ни једног ни другог. Неопростива је грешка протокола и дипломатије да шефа државе, а преко њега и државу Србију, доведу у такву ситуацију.

Није сувишно запитати се чији је то аранжман да уважена гошћа овог пута не пређе реку Саву и не крочи на тло Шумадије а Председнику Републике онемогући да, као његов претходник, прими уважену гошћу у свом званичном седишту и то у одвојену посету. У Приштини су, како новине извештавају, обављени одвојени разговори „председнице и премијера Косова“, уз срдачан ретко виђен загрљај са „премијером“. Тамо су уприличени разговори и са председницима парламентарних партија. Одбила је да уђе у цркву Светог Николе, већ само у парохијски двор. Паметнима доста да схвате колико уважена гошћа цени Србе и српску културну и верску баштину на КиМ. За иоле мислећег грађанина ово нису питања протоколарног већ и те како политичког карактера, са значајним импликацијама.

Но, ако пређемо на чисто политички терен, упоређујући изјаве уважене гошће у Београду и Приштини, закључак је још суморнији. Оно што је јавност Србије била у позицији да чује не само од Високе представнице ЕУ баронице Ештон већ и од гђе Клинтон у Београду, као и коментара наших званичника, да није било оних дисонантних и веома пристрасних изјава гђе Клинтон у Приштини, Србија би, у условима и под притисцима у којима се налази и са позицијом какву има у међународним односима, могла бити задовољна, чак и охрабрена.

Верујем да нико ко се бави политиком не очекује од САД да промени своју одлуку о признавању независности Косова. Али, када гђа Клинтон каже: „Ми ћемо бити са вама (рукодством Косова) и док са Србијом разговарате о нормализацији односа“, сва њена прича у Београду о подршци фер дијалогу и обострано корисној нормализацији односа Београда и Приштине, „зарад европске будућности за обе државе“, пада у воду. Још када емотивно изјави да је независност Косова за њу и њену породицу „лично питање“ више од спољнополитичког, онда то отвара лепезу за Србију болних питања, од бомбардовања Србије до стварања неког свог лично-породичног „забрана Клинтонових“, „мезимчета“ коме Србија, на својој „светој земљи“, мора обезбедити да стане на сопствене ноге, па макар га и не признала за „своје чедо“.

Сада постаје јаснија „непристрасност“ америчког супервизора (за г. Купера, ЕУ посредника то већ знамо) на преговорима у Бриселу и условима под којима су постигнути договори Београда и Приштине, које, ето, Србија, као озбиљна држава, мора да потврди и имплементира. Ако постигнути договори нису првенствено у корист Приштине, зашто би ЕУ и нарочито САД вршиле толики притисак да се непромењени што пре спроведу?

А то што нам сада нико не тражи да признамо независност „државе Косова“, већ само нормализацију односа са Приштином, како наши званичници стално понављају, трајаће све до момента ако и када сами будемо попуњавали захтев за пријем у ЕУ, где ћемо морати да исцртамо границе државе Србије и упишемо број становника, а то би могло да буде „де јуре“ признање. Вашингтон и Брисел су засада задовољни и „де факто“ признањем „државе Косова“ учињеног договорима у Бриселу; наравно, ако их не оспори Уставни суд пре евентуалне промене Устава, чему се ни једном ни другом не бих изненадио. До тада протећи ће много воде Савом и Дунавом, а Србија ће морати, понајвише сама, да се избори са својим бројним унутрашњим проблемима.

Изјаве баронице Ештон и у Београду и у Приштини, макар како сам их ја схватио, биле су одмереније и са доста разумевања за актуелну владу и руководство Србије у наставку дијалога везано за „историју и устав“. Стиче се утисак да би њеним посредовањем, уколико се одупре утицајима са стране, наставак дијалога могао да се одвија у нешто повољнијој атмосфери и са више разумевања за интересе обеју страна.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер