Pitam predsednika i Informer da li je „obojena revolucija“ pobeđena, ili nije?

Nisam se neko vreme oglašavao jer nije lako iznositi mišljenje u okolnostima u kojima dnevne događaje kreira proizvođač frke, koji nema na svoje ime račune u inostranstvu, pa je pronašao alternativna rešenja.

Nije lako iznositi danas svoje stavove ni o jednom aktuelnom političkom pitanju, pa se manje hrabri, kao ja, ugrizu za jezik, odnosno tastaturu, čim pomisle da bi to valjalo to da učine. Jer, šta god rekli dočekaće ih i ovi i oni: ako kažu ono biće za ove – šljam sa dna kace, teroristi, ustaše, rušitelji države... ako kažu ovo biće za one meta uređivačkoj politici kuće poželjnih analitičara, a njihovi istomišljenici ređi gosti, sve to, za sada Bogu hvala, bez vugarnih komentarisanja „štetnih“ stavova.

Pitam  Informer, da li je opravdan utisak velikog dela javnosti da je rukovodstvo Bezbednosno informativne agencije uvidelo potrebu da kao i informativna agencija treba da ima svoju tv kuću, kao istureno odeljanje, čiji program bi se uređivao u saradnji, takoreći po nalozima kabineta predsednika

Eto, tako ću ja, ovom prilikom samo da pitam.

Od elektronskih medija tri su mi omiljena.

InformerTV, kao sredstvo dezinformisanja, koj me na čuđenje mnogih razumnih ljudi, ne samo zabrinjava već i ludo zabavlja. Kako se ne bih smejao kada DJV nekoga nazove, joooooj DJV,  moralnom ili fizičkom nakazom, blokaderskom naravno. Sledeće dve omiljene su mi N1 i NovaS, kao sredstva informisanja. Kada, međutim, poželim da čujem rasprave zastupnika različitih političkih stavova, što zavisi od tog trenutka aktivne ekipe urednika emisije, prebacim se na Blic, tek zatim Newsmax, EuroNews, Insajder (Sve se latinicom prezentiraju, pa tako pišem i ja). 

Pitam  Informer, da li je opravdan utisak velikog dela javnosti da je rukovodstvo Bezbednosno informativne agencije uvidelo potrebu da kao i informativna agencija treba da ima svoju tv kuću, kao istureno odeljanje, čiji program bi se uređivao u saradnji, takoreći po nalozima kabineta predsednika, uz plasiranje u javnosti podataka iz arhiva UDBE, DB-a, BIE i MUP-a, kako zahteva  sumanuto razumevanje dužnosti  iz onog dela -  bezbednosna ? Ne znam, pa pitam.

Pitam Informer i da li je „obojena revolucija“ pobeđena ili nije? Predsednik Republike je pre godinu i dva meseca rekao: „I da vam kažem, sada se spremam da do Vidovdana napišem knjigu kako sam pobedio obojenu revoluciju u Srbiji...“. Budući da je opštepoznato da predsednik Republike nikada nije slagao svoj narod, obojena revolucija je odavno pobeđena. Zato pitam Informer da li smatra da je predsednik Srbije lagao svesno ili mu je neko podmetnuo lažne informacije da bi ga obradovao zatekavši ga u „daun fazi“?  Jer, ako je odavno pobeđena obojena revolucija, kako naziva svakovrsno, pa i ulično ispoljavanje nezadovoljstva građana stanjem u državi i zahteve za raspisivanje izbora, zašto onda 24/7 na najprimitivniji, najvulgarniji, iznosi brutalne neistine, vodi kampanju protiv onih kojima prišiva grupni naziv "blokader", a koji po njemu sprovode obojenu revoluciju.

Zašto svojom praksom svakodnevno dokazuje da je predsednik Republike lažov, jer je sto puta rekao da je obojena revolucija pobeđena i da je „nikada u Srbiji neće biti“

Zašto svojom praksom svakodnevno dokazuje da je predsednik Republike lažov, jer je sto puta rekao da je obojena revolucija pobeđena i da je „nikada u Srbiji neće biti“. Vi iz Informera protivnike režima nazivate teroristima, a predsednik Republike ih kao fin čovek, evo, poziva na dijalog, iako je poznato da sa teroristima ne može, ne sme biti razgovora, sa teroristima se ne pregovara. Dakle, za vas su teroristi, za njega nisu. Pa vi ste po svemu u ozbiljnom sukobu sa predsednikom, ali ne delujete zabrinuto. Zar zaista verujete da normalni ljudi kojih je, pokazuje se, većina u Srbiji, nisu skontali tu dvostruku igru vas sve nervoznijih i nasilnijih branilaca lopovskog režima, uplašenih sve izglednijom smenom vlasti i moći buduće pravne države.

Još jedno, mada bih imao Informer još mnogo šta da pitam, kada već to ne može Regulatorno telo za elektronske medije (REM), jer ne postoji, a o „nadležnim državnim organima“, koji kao da ne postoje, da ne govorim. Oni ne reaguju ni kada neko, kao rekovalescent Glišić, na doduše drugoj televiziji, i ministar  Bratina izvrše krivično delo iz člana 343. Krivičnog zakonika u kojem stoji:

(1) Ko iznošenjem ili pronošenjem lažnih vesti ili tvrđenja izazove paniku ili teže narušavanje javnog reda ili mira ili...  kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine i novčanom kaznom.

(2) Ako je delo iz stava 1. ovog člana učinjeno putem sredstava javnog     informisanja ili sličnih sredstava ili na javnom skupu, učinilac će se kazniti zatvorom od šest meseci do pet godina.

Zašto kada prenosite Glišićev zastrašujući poziv roditeljima da "ne šalju decu na blokaderske fakultete, da im ne bi bila vraćana u kovčezima" i pretnju skarednog Bratine da na to policija ima pravo, ne izreknete makar meku osudu, ističući za obojicu evidentno postojeće olakšavajuće okolnosti? Ili se pridružujete izvršenju krivičnog dela?

Uprkos zgroženosti brutalnim korupcionaškim pokušajima režima da i nad njima uspostave kontrolu, ipak moram da pitam i druga dva meni omiljena medija, koji se, naravno, ama baš ni po čemu ne mogu porediti sa skandaloznim Informerom, kršiocem zakona i ovo malo preostalih moralnih normi, simptomom regresije srpskog društva.

Zašto se većina njihovih novinara namršti, neki čak naroguše, ako gost iznese stav da na republičkim izborima nije ni dobro ni moguće, da se autokratskom i nacionalno neodgovornom, u svemu štetnom režimu, suprotstavi jedna lista svih opozicionih političkih aktera, onih koji su odavno formalizovali svoj pravni status i onih koje to tek čeka? Kao da se selekcija gostiju vrši po kriterijumu jedna ili više lista, pa se uočljiva prednost daje zastupnicima „jedne liste“, političarima ,analitičarima, studentima? Zar greše oni koji misle da bi bilo usklađenije generalnim uređivačkim politikama da se najbolji odgovor na ovu dilemu dobije sasvim ravnopravnim učešćem obe, suštinski nesuprostavljene strane, koje se na ovaj način prosto guraju u štetnu konfrontaciju iako teže ostvarenju istog cilja?

Dalje, meni važnija pitanja se odnose na nejednak tretman čvrsto proevropskih stranaka, evroskeptika i protivnika ulaska Srbije u Evropsku uniju, kao i nejednak tretman demokratskih, samim tim antirežimskih stranaka različitih ideologija i programa.

Pitanje odnosa Srbije i EU je suštinski važno i složeno, sa kojeg god aspekta promišljali o posledicama mogućeg pogrešnog državnog opredeljenja. Nesumnjivo da bez ravnopravnog sučeljavanja različitih argumenovanih stavova  nije moguće da građani utvrde kakav odnos je naš državni interes, a najzad građani o tome treba da odluče, zar ne? Zato ove medije pitam da li bi bilo profesionalnije da se gledaocima informativnih emisija, onima čija treba da bude konačna reč, ne uskraćuje uvid u različitu argumentaciju ZA i PROTIV ulaska Srbije u EU.

Pitam i zašto se druga  važna tema ne otvara, ali se ipak u okviru drugih izborom gostiju, usputno, stranke demokratske, umerene desnice netačno predstavljaju, označavaju kao stranke koje su u sukobu sa onim što se podrazumeva pod evropskim vrednostima? (Ovde, naravno, nema govora o prorežimskoj, dakle lažnoj, niti o ekstremnoj desnici koja negira nesporne demokratske vrednosti.) Pitanje zapravo glasi: da li neko, i ko, možda tzv. progresisti, imaju monopol na utvrđivanje sadržine evropskih vrednosti? To je aktuelno otvoreno pitanje u samoj Evropskoj uniji, pa pitam da li je objektivnom informisanju bliže ne stavljati se na jednu stranu, onoj koja sasvim neosnovano, možda samo iz neznanja, desnici pripisuje negativan predznak.

Naravno, odgovore na postavljena pitanja ne očekujem od pomenutih medijskih kuća. Ideja mi je da čitaoce podstaknem da o njima razmisle.

(Autor je član predsedništva NDSS)