недеља, 25. јун 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Како сам спречила крађу гласова на бирачком месту 81 у Земуну
Политички живот

Како сам спречила крађу гласова на бирачком месту 81 у Земуну

PDF Штампа Ел. пошта
Милица Којчић   
уторак, 11. април 2017.

Пар дана пре изборног дана пријавила сам се да будем контролор испред покрета Доста је било, за председничког кандидата Сашу Радуловића. То је било моје прво искуство са оне стране гласачке кутије.

Желела сам да пружим свој скромни допринос поштеном изборном процесу и остварим, пре свега као човек, микропобеду над системом манипулација и превара на једном од више од 8 хиљада бирачких места у Србији. Очекивала сам да ћу успети у томе на свом бирачком месту, број 81, у својој општини Земун, у Батајници, у својој основној школи.

Припрема за посао контролора састојала се од читања упутства како се поступа на бирачком месту и он лајн обуке коју је покрет Доста је било организовао. Све ми је било савршено јасно. Дочекала сам тај дан узбуђена, све то је за мене било нешто ново – и улога и ситуација, а таквим стварима се мој ентузијазам и ја увек радујемо.

Нажалост, осећање тог јутра није било осећање са којим сам тај дан завршила. Од знатижељне, узбуђене и гласне студенткиње социологије која се изузетно занима за српску политичку сцену, дошла сам до статуса разочаране и утихнуле грађанке државе у којој нема демократије, у којој нема слободе, владавине права и моје сутрашњице у њој. У којој нема правде и истине. То није била моја Србија.

Насилно сам те вечери емигрирала. Не физички, већ свим својим животним побудама и надањима у неку државу у којој сам странац. У земљу где је човек човеку вук. Или Вучић.

Када смо са гласањем одмакли сат-два, било ми је јасно са ким и чим се суочавам. Са сигурношћу тврдим да сам била једини представник опозиције, иако је по списку бирачког одбора требало да нас буде бар десетак. То је био још један од разлога да моје будно око не пропусти ни најситнији детаљ.

Све је почело када је, наизглед пријатна, председница бирачког одбора, госпођа Нада Илић, изјавила да уколико не буде више од петоро људи на чију адресу морамо отићи због немогућности доласка на гласање, неће се ни одлазити. Саопштила ми је то шапатом и намигивањем, очекујући од мене да јој будем тихи саучесник у првом у низу неправилности које ће горепоменута истог дана начинити.

До 20 часова протекло је све мање-више по протоколу јер и није било много шанси за манипулисање неким од сегмената бирачког процеса.

Кутија је на крају дана отворена и госпођа председница је саопштила кораке којима ћемо контролисати и бројати гласове. Ту сам се супротставила, јер није било ни речи о јасном и очигледном увиду свих чланова у гласачке листиће. Стиже ме прва увреда: “Ко си ти да бираш поступак? Ти си дошла само да узмеш 1500 динара“.

Невољно сам пристала на њен предложени систем бројања, уверавајући себе да јој ништа од планираних манипулација неће проћи, јер ће сваки листић свакако проћи кроз моје руке или ја не излазим са бирачког места.

Мени је запала „гомилица“ кандидата који ме апсолутно није занимао. Без обзира на личне афинитете, поштено сам их пребројала и ставила их осталим члановима бирачког одбора на увуд. Затражила сам листиће кандидата број 6, које је претходно избројала очигледно блиска пријатељица председнице бирачког одбора, такође из СНС-а. Она је наводно избројала 473 листића. На моје инсистирање да поново пребројим листиће уследиле су увреде и питања: “Шта си ти овде бре? Ко си умислила да си, девојко? Ћути ту да те не бих…“.

На све то сам углавном одговарала молбама да не подижу тон на мене без разлога и да ми се не обраћају на тај начин, подсетила сам их да само користим своје право као члан бирачког одбора и радим посао због којег сам и дошла.

У једном тренутку запретила ми је да ће ме избацити из записника да не бих добила исплату, још увек не схватајући моје разлоге ангажовања у бирачком процесу, а који свакако нису материјалне природе. Касније сам се уверила да је то заиста и учинила – мене је из записника избацила, а на моје место је уписала непостојућу особу, тј. особу која се тог дана није ни појавила на бирачком месту.

Поновним бројањем листића за кандидата број 6 установила сам да је број листића 374 и да се моја колегиница „мало“ забројала. „Случајно“ је направила грешку и покушала да са 99 непостојећих гласова скор за кандидата бр 6 повећа са 35% на 60%. Тих 99 гласова у том тренутку, на ту излазност на мом бирачком месту, било је значајних готово 25%.

Председница и њена пријатељица наставиле су са увредама а једна је чак и физички насрнула на мене покушавајући да ме избаци из просторије говорећи ми да кандидат испред којег сам била није међу прва 4 и да се ту мој посао завршава.

Добро сам савладала правила, те нисам пристала на одлазак са бирачког места пре него што потпишем записник са тачним бројем гласова које сам лично проверила.

Док је негодујући уписивала тачне бројке које свакако нису ишле у корист „њеног Вучка“, како га је више пута назвала тог дана, задњицом ме је гурала и говорила да сам луда и да јој није јасно како њој западне увек неко ко се „прави паметан“.

Када је завршила са попуњавањем записника затражила сам да се потпишем. Она ми је на то одговорила да сам записник потписала јутрос и да се она надала да ћемо сви бити „добра и послушна деца, а не идиоти каква сам ја“.

Дакле, председница бирачког одбора на бирачком месту број 81 у Земуну, госпођа Нада Илић, ми је подметнула да потпишем записник који се потписује на крају. Потписивање тога приписујем свом неискуству, јер сам се тог јутра најмање надала оваквом епилогу. Очекивала сам да ћемо записник потписати и ујутру – на отварању, и увече – на затварању бирачког места.

За крај, покушала је да ми не дозволи увид у крајњи записник и све док нисам узела телефон у руке говорећи да за ово мора неко да чује није посустајала. Тек тада ме је појурила и окачила записник на врата учионице у којој се одвијало гласање. На записнику није било мог имена, ни својеручног потписа.

Изашла сам из своје основне школе и кренула кући истим оним путем којим сам корачала од кад сам и научила то да радим. Али некако, ништа није било исто. Ноге су ми биле тешке, кораци спори и нисам више знала ни где идем.

Са свима вама делим овај текст и ово искуство јер сви ми имамо иста права. Не сме бити привилегиваних појединаца. Нисам бирала и штитила права само једног кандидата. Нисам бирала и штитила права само једне странке. Тог дана сам бирала и штитила здрав и праведан демократски изборни процес и ништа више од тога.

Аутор је студент социологије

(ДЈБ)

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли подржавате избор Ане Брнабић за премијера Србије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер