Đinđić je imao dobrih, ali i pogrešnih poteza - odgovor na „novo pismo profesora studentima“

Suočen sa činjenicom da je najveći broj javnih polemika rat sujeta, danima se suzdržavam da se prvi put osvrnem na nečiji autorski tekst objavljen u cenjenom Danasu. Evo zakasnele reakcije, jer ipak nisam istrajao da prećutim netačnosti, preciznije – neistine, iznete u tekstu „Studentski pokret uči na greškama Otpora: Novo pismo jednog profesora studentima“ za sada anonimnog autora, objavljenom još 14. decembra, a potpisanom sa „univerzitetski profesor i stručnjak za tranzicionu pravdu (ime i prezime poznato redakciji)“.

Ne osvrćem se na polemiku anonimnog autora sa Basarom, o kojoj ne znam ništa, jer za razliku od Danasa Kurir ne čitam.

Ne osvrćem se ni na profesorovu fantazmagoričnu ideju raspisivanja građanskih izbora koju u vidu saveta upućuje aktivističkom delu studenata. Na taj predlog mogu da odgovore njihovi ideolizi i organizatori. To bi bilo baš interesantno: anonimni odgovaraju anonimnom.

Neću detaljnije da se pozabavim, sa bilo kog aspekta, besmislenom tvrdnjom da tzv. studentska lista za pobedu treba da na  narednim izborima dobije preko tri miliona glasova, jer u Srbiji pravo glasa ima, kako kaže, preko šest miliona – a uistinu preko 6,5 miliona, pri tome zaboravljajući da u Srbiji živi samo oko pet miliona građana i da nikada nije na izbore uzašlo više od četiri miliona i sto hiljada građana ( 2008.)

Moju reakciju na samo jedan u nizu njegovih savetodavnih tekstova upućenih nekim studentima,  isprovocio je onaj deo koji sa ma kakvim, pametnim ili glupim savetima, nema nikakve veze.

Dakle, „stručnjak za tranzicionu pravdu“  ocenjuje da je Zoran Đinđić „gromada srpske politike“, u čemu je saglasan sa Aleksandrom Vučićem, koji je obećao da će mu njegova vlada podići spomenik. Pri tome stručnjak tvrdi da se zalaže njegovo „ realno sagledavanje“, a svrstavajući se jasno na jednu od strana u i danas živoj raspravi o ovom višestrano kontroverznom pitanju.

Pretpostavljam da je pod „gromada“ anonimni profesor imao u vidu ne samo Đinđićevu veliku ulogu u smeni Miloševićevog režima, već i rezultate u uspostavljanju demokratije i vladavini prava u Srbiji posle smene vlasti.

Profesor ističe činjenicu da je Zorann Đinđić ubijen. Strašnim zločinom prekraćen je život ovog nesumnjivo veoma značajnog srpskog političara. Međutim, ta tragedija ne može ni na koji način da utiče na „realno sagledavanje“ rezultata Đinđićevog političkog angažmana i njegove, DOS-ove vlade. Kao što, na primer, ni ubistvo kralja Aleksandra Obrenovića ne može da izmeni činjenice o njegovim greškama, niti da uveća ono što je dobro uradio za Srbiju i srpski narod.

Sa atentata na prvog posleratnog demokratskog predsednika vlade i sumnje u Šešeljevu umešanost, odnosno odgovornost, autor je prešao na meni najinteresantniji i najsporniji deo teksta. Prešao je događaje koji su usledili, pa preskačući ocenu rezultata vlade Dekokratske stranke posle Đinđićevog ubistva, kojoj je predsednik bio Zoran Živković, prokomentarisao je rezultate izbora održanih u decembru 2003. godine konstatacijom da je formirana vlada Demokratske stranke Srbije  uz manjinsku podršku SPS-a čime je kaže „pokopana demokratska tranzicija”. Koja je, dakle, po stručnjaku za tranzicionu pravdu, bila u toku.  Interesantno je da ni jednom rečju ne pominje, a valjda zna, šta je dovelo do formiranja takve vlade. Ono što možda ne zna jeste kako su izgladali razgovori DSS i DS na ponudu da se formira koaliciona vlada, što je bio prvi i prirodan izbor DSS. Na sastanke je dolazio jedan, pa posle pola sata dođe drugi i kaže da se onaj prvi ništa ne pita, pa dođe treći… a iza - Dragoljub Mićunović. Ishod: Demokratska stranka, posle svega uzdrmana još i borbama Živkovića, Tadića i Jovanovića za prevlast u stranci odbila je predlog da sa DSS formira koalicionu vladu.

A što se tiče „pokopavanja demokratske tranzicije“, jer politička gromada, zaista zaslužna za pad nedemokratskog režima, mora biti i demokratska gromada, podsetimo se samo nekoliko činjenica, pored one da su demokratiju uspostavljali Đinđićevi najbliži saradnici Beba Popović, Čeda Jovanović, Goran Vesić, Vlahović, Janjušević, Kolesar, Nebojša Čović, Božidar Đelić, Dušan Mihajlović...

Demokratskoj stranci Srbije je nezakonito, zbog političkih neslaganja, valjda u skladu sa principima demokratske tranzicije, oduzeto četrdeset i pet poslaničkih mandata. Kasnije, naravno, posle mnogo rasprava, sukoba, odluka Ustavnog suda i pritisaka, na razočarenje demokratske gromade mandati su morali da budu vraćeni. Pa da podsetimo i na krađe glasanja u Skupštini Srbije, na aferu Solun i aferu Bodrum. Hajde da budem i malo ličan. 2001. godine pokrenut je postupak moje smene zbog toga što sam nedopustivo jednako tretirao poslanike vlasti i opozicije, pa obnarodovao da je izvršena krađa glasova korišćenjem kartice Bore Novakovića koji se nalazio u Solunu. I to je u redu – volja većine.  Međutim, kada je postupak, opet voljom DOS-ove većine, izmakao poslovničkim pravilima podneo sam ostavku, smatrajući, glupi idealista, da time štitim instituciju Skupštine od još jednog skandala.

Dolazim do dela pisma studentima koji me je posebno zaiteresovao. Stručnjak za tranzicionu pravdu im piše da je velika Đinđićeva greška bila DOS, pa kaže: „Umesto da je Otpor formirao izbornu listu, Đinđić je napravio tu veliku koaliciju sa Koštunicom kao kandidatom za predsednika. To je bio veliki promašaj jer Koštunica se protivio pristupanju Srbije EU i Haškom tribunalu – a znamo da bez njih Milošević ne bi pao i završio iza rešetaka, gde mu je i bilo mesto. I Koštunica je učestvovao u kampanji protiv Đinđića, a nakon njegovog ubistva, skrivao se iza imuniteta kako bi izbegao da svedoči.”

Ne mogu da znam da li se radi o totalnom  neznanju ili sramnom svesnom ispisivanju neistina. Jer:

1. Svako ko išta zna o prilikama 2000-te zna da su DOS i Vojislav Koštunica, demokrata i nacionalista,  kao predsednički kandidat bili jedino moguće dobitno rešenje za smenu Miloševićevog režima. Znao je to Zoran Đinđić. Znao je to i Koštunica.

2. Stručnjak za tranzicionu pravdu smatra da je umesto DOS-a trebalo formirati izbornu lista Otpora. Ekipu za sprovođenje tranzicione pravde bi, dakle, činili Srđa Popović, Ivan Marović, Čeda Jovanović, Slobodan Homen, Čedomir Antić, Dobrosavljević, Srđan Milivojević, Konstantinović...ne pamtim sve iz te ekipe snova..

Uostalom, Otpor je 2003. godine izašao na izbore i osvojio 1,6 odsto glasova.

3. Ordinarna je neistina da se 2000-te „Koštunica protivio pristupanju Srbije u EU“. Celokupna njegova biografija i delovanje kazuju da je bio privržen onome što se naziva evropskim vrednostima,  što je postojalo, a danas se u EU izgubilo. Njegov legalizam je bio izvrgavan podsmehu, a danas za vladavinom prava, legalizmom svi vape. Uostalom, prva mu je aktivnost van zemlje kao novoizabranog predsednika Srbije bila odlazak na Samit EU u Bijaricu, gde se obratio rečima „Vraćamo se tamo gde nam je oduvek bilo mesto-u Evropu“. Naravno, kasnije, sasvim dosledno, 2008. se njegov odnos prema EU opravdano promenio, u skladu sa izmanjenim stavom EU prema Srbiji.

4. Sramotna je laž da se Koštunica „skrivao se iza imuniteta kako bi izbegao da svedoči” posle Đinđićevog ubistva. Takav poziv mu nikada nije upućen, sem u medijima od strane sumanutih advokata.

Toliko.

Zoran Đinđić zaista zaslužuje realno sagledavanje, a studenti mudrije savetodavce, ne leve anarhiste. Tu svoju razvojnu fazu je i gromada ostavila iza sebe.

Đinđić lepo reče: „Previše je površnog mudrovanja i površnog nezadovoljstva, koji ne podstiću i ne oplemenjuju akciju, nego je blokiraju“.