Ђинђић је имао добрих, али и погрешних потеза - одговор на „ново писмо професора студентима“

Суочен са чињеницом да је највећи број јавних полемика рат сујета, данима се суздржавам да се први пут осврнем на нечији ауторски текст објављен у цењеном Данасу. Ево закаснеле реакције, јер ипак нисам истрајао да прећутим нетачности, прецизније – неистине, изнете у тексту „Студентски покрет учи на грешкама Отпора: Ново писмо једног професора студентима“ за сада анонимног аутора, објављеном још 14. децембра, а потписаном са „универзитетски професор и стручњак за транзициону правду (име и презиме познато редакцији)“.

Не осврћем се на полемику анонимног аутора са Басаром, о којој не знам ништа, јер за разлику од Данаса Курир не читам.

Не осврћем се ни на професорову фантазмагоричну идеју расписивања грађанских избора коју у виду савета упућује активистичком делу студената. На тај предлог могу да одговоре њихови идеолизи и организатори. То би било баш интересантно: анонимни одговарају анонимном.

Нећу детаљније да се позабавим, са било ког аспекта, бесмисленом тврдњом да тзв. студентска листа за победу треба да на  наредним изборима добије преко три милиона гласова, јер у Србији право гласа има, како каже, преко шест милиона – а уистину преко 6,5 милиона, при томе заборављајући да у Србији живи само око пет милиона грађана и да никада није на изборе узашло више од четири милиона и сто хиљада грађана ( 2008.)

Моју реакцију на само један у низу његових саветодавних текстова упућених неким студентима,  испровоцио је онај део који са ма каквим, паметним или глупим саветима, нема никакве везе.

Дакле, „стручњак за транзициону правду“  оцењује да је Зоран Ђинђић „громада српске политике“, у чему је сагласан са Александром Вучићем, који је обећао да ће му његова влада подићи споменик. При томе стручњак тврди да се залаже његово „ реално сагледавање“, а сврставајући се јасно на једну од страна у и данас живој расправи о овом вишестрано контроверзном питању.

Претпостављам да је под „громада“ анонимни професор имао у виду не само Ђинђићеву велику улогу у смени Милошевићевог режима, већ и резултате у успостављању демократије и владавини права у Србији после смене власти.

Професор истиче чињеницу да је Зоранн Ђинђић убијен. Страшним злочином прекраћен је живот овог несумњиво веома значајног српског политичара. Међутим, та трагедија не може ни на који начин да утиче на „реално сагледавање“ резултата Ђинђићевог политичког ангажмана и његове, ДОС-ове владе. Као што, на пример, ни убиство краља Александра Обреновића не може да измени чињенице о његовим грешкама, нити да увећа оно што је добро урадио за Србију и српски народ.

Са атентата на првог послератног демократског председника владе и сумње у Шешељеву умешаност, односно одговорност, аутор је прешао на мени најинтересантнији и најспорнији део текста. Прешао је догађаје који су уследили, па прескачући оцену резултата владе Декократске странке после Ђинђићевог убиства, којој је председник био Зоран Живковић, прокоментарисао је резултате избора одржаних у децембру 2003. године констатацијом да је формирана влада Демократске странке Србије  уз мањинску подршку СПС-а чиме је каже „покопана демократска транзиција”. Која је, дакле, по стручњаку за транзициону правду, била у току.  Интересантно је да ни једном речју не помиње, а ваљда зна, шта је довело до формирања такве владе. Оно што можда не зна јесте како су изгладали разговори ДСС и ДС на понуду да се формира коалициона влада, што је био први и природан избор ДСС. На састанке је долазио један, па после пола сата дође други и каже да се онај први ништа не пита, па дође трећи… а иза - Драгољуб Мићуновић. Исход: Демократска странка, после свега уздрмана још и борбама Живковића, Тадића и Јовановића за превласт у странци одбила је предлог да са ДСС формира коалициону владу.

А што се тиче „покопавања демократске транзиције“, јер политичка громада, заиста заслужна за пад недемократског режима, мора бити и демократска громада, подсетимо се само неколико чињеница, поред оне да су демократију успостављали Ђинђићеви најближи сарадници Беба Поповић, Чеда Јовановић, Горан Весић, Влаховић, Јањушевић, Колесар, Небојша Човић, Божидар Ђелић, Душан Михајловић...

Демократској странци Србије je незаконито, због политичких неслагања, ваљда у складу са принципима демократске транзиције, одузето четрдесет и пет посланичких мандата. Касније, наравно, после много расправа, сукоба, одлука Уставног суда и притисака, на разочарење демократске громаде мандати су морали да буду враћени. Па да подсетимо и на крађе гласања у Скупштини Србије, на аферу Солун и аферу Бодрум. Хајде да будем и мало личан. 2001. године покренут је поступак моје смене због тога што сам недопустиво једнако третирао посланике власти и опозиције, па обнародовао да је извршена крађа гласова коришћењем картице Боре Новаковића који се налазио у Солуну. И то је у реду – воља већине.  Међутим, када је поступак, опет вољом ДОС-ове већине, измакао пословничким правилима поднео сам оставку, сматрајући, глупи идеалиста, да тиме штитим институцију Скупштине од још једног скандала.

Долазим до дела писма студентима који ме је посебно заитересовао. Стручњак за транзициону правду им пише да је велика Ђинђићева грешка била ДОС, па каже: „Уместо да је Отпор формирао изборну листу, Ђинђић је направио ту велику коалицију са Коштуницом као кандидатом за председника. То је био велики промашај јер Коштуница се противио приступању Србије ЕУ и Хашком трибуналу – а знамо да без њих Милошевић не би пао и завршио иза решетака, где му је и било место. И Коштуница је учествовао у кампањи против Ђинђића, а након његовог убиства, скривао се иза имунитета како би избегао да сведочи.”

Не могу да знам да ли се ради о тоталном  незнању или срамном свесном исписивању неистина. Јер:

1. Свако ко ишта зна о приликама 2000-те зна да су ДОС и Војислав Коштуница, демократа и националиста,  као председнички кандидат били једино могуће добитно решење за смену Милошевићевог режима. Знао је то Зоран Ђинђић. Знао је то и Коштуница.

2. Стручњак за транзициону правду сматра да је уместо ДОС-а требало формирати изборну листа Отпора. Екипу за спровођење транзиционе правде би, дакле, чинили Срђа Поповић, Иван Маровић, Чеда Јовановић, Слободан Хомен, Чедомир Антић, Добросављевић, Срђан Миливојевић, Константиновић...не памтим све из те екипе снова..

Уосталом, Отпор је 2003. године изашао на изборе и освојио 1,6 одсто гласова.

3. Ординарна је неистина да се 2000-те „Коштуница противио приступању Србије у ЕУ“. Целокупна његова биографија и деловање казују да је био привржен ономе што се назива европским вредностима,  што је постојало, а данас се у ЕУ изгубило. Његов легализам је био извргаван подсмеху, а данас за владавином права, легализмом сви вапе. Уосталом, прва му је активност ван земље као новоизабраног председника Србије била одлазак на Самит ЕУ у Бијарицу, где се обратио речима „Враћамо се тамо где нам је одувек било место-у Европу“. Наравно, касније, сасвим доследно, 2008. се његов однос према ЕУ оправдано променио, у складу са измањеним ставом ЕУ према Србији.

4. Срамотна је лаж да се Коштуница „скривао се иза имунитета како би избегао да сведочи” после Ђинђићевог убиства. Такав позив му никада није упућен, сем у медијима од стране суманутих адвоката.

Толико.

Зоран Ђинђић заиста заслужује реално сагледавање, а студенти мудрије саветодавце, не леве анархисте. Ту своју развојну фазу је и громада оставила иза себе.

Ђинђић лепо рече: „Превише је површног мудровања и површног незадовољства, који не подстићу и не оплемењују акцију, него је блокирају“.