Зима - пролеће - лето - јесен нашег незадовољства

Љубитељи штампе који су жељно чекали прва издања новина после празничних стоброја (то су оне дебеле, у-старту-бајате новине), осим вести о првим бебама у 2011. и Северинином новом дечку, могли су да се обавесте како је лондонски Тајмс објавио Галупово истраживање обављено у 53 земље света које показује да су Срби четврти на свету по песимизму одмах иза Француза, Исланђана и Румуна, док су Британци на зачељу ове велике петорке песимизма. Делимо бронзу, такорећи.

Постновогодишњи Прес износи детаље новогодишњег састанка лидера владајуће коалиције са председником Тадићем на којима су наводно договорени седам приоритета у 2011, од којих је, под број један – ширење оптимизма. Биће занимљиво пратити како ће то ширење да изгледа. Ако опет буду певали, свирали, компоновали и играли док све буде ишло до ђавола, за час ћемо да престигнемо Румуне, Исланђане и Французе на топ-лист највећих светских депресиваца.

Празници, а нарочито Нова година тешка су времена несрећне и убоге. Сјај окићених и полуокићених улица и излога још више истиче сваку беду и душевни јад. Познато је да психички нестабилни воле да „лудну“ баш око празника. Ако узмемо у обзир локалну изреку насталу током ратних деведесетих „ко овде није полудео, тај није нормалан“ , многима од нас ових дана није баш весело, упркос бројним новинским саветима како да се проведемо за најлуђу ноћ и да, помоћу пет малих трикова блистамо у њој. Изгледа, ипак, да је за нас, понижене, напаћене и клонуле земљаке потребно нешто више од охлађених кесица камилице на капцима: нама су овде потребни јачи трикови. Како се за пет минута запослити, платити кредит, обавити новогодишњу куповину без пара, платити стан без плате – то нама треба, драги Космо!

Ми у Србији већ дуже време ама баш немамо среће. Уосталом, који год историјски период да узмете као узорак – не ваља. Количина друштвених и социјалних проблема скоро увек је била довољна за бар фино тињајућу кризу. Само последње три деценије произвеле су толику количину фрустрације, неправде и беде да је српско друштво буквално на коленима. Актуелна Србија налик је на постаријег запуштеног типа, слабокарактерног лузера који пуши, пије, има висок притисак и холестерол, све га боли ал за живу главу неће код доктора. Успешнима завиди и зна их кад су били нико и ништа. Иде преко реда, али ако то други учини, убио би га на месту. У саобраћају не пропушта никога ни за живу главу. За све су му криви лопови и преваранти на власти, у ствари чезне да се и сам коначно угради у шему, да и он мало захвати са извора…

Не, није ово фоторобот просечног пониженог Србина. Има и финих, добрих, паметних, просвећених и племенитих људи међу нама, али над свима лебди исти облак малаксије, крајње клонулости до обамрлости. Творац термина малаксија, писац и редитељ Милош Радовић (назвавши по њему свој позоришни комад), овај појам дефинише као “ болест, стање комичне немоћи, утрнуће мозга, недостатак сваке снаге - физичке и менталне".

Шта поручује наша власт малаксалој нацији? У принципу исто што Космополитен: осмех на лице, chear up, Срби, где вам је позитивна енергија? Опет није добар народ, надрндан је и песимистичан. Шири безнађе, бад аттитуде, што би се рекло… Лепо је дефинисао председник, влада мизантропија, тачно је; поједини још и шире дефетизам… И премијер постаде self-help гуру, проговорио речником Рушке Јакић, па такође негодује због мањка позитивне енергије у народу. Позивају са правом на акцију, са Олимпа боговски, онако спортски, гив ми фајв, баци коску – ал’ народ уморан, болестан, тешко малаксао, не реагује ни на уобичајене команде, сав је никакав, ни др Филгуд не помаже, ужас један.

Насупрот овим фитнес/ботокс методама власти, опозиција нуди велико разумевање за тежак живот малог човека. Нису они као ови маркетингаши; скинуће нам беду са врата, само кад дођу на власт; биће бољи, паметнији, праведнији. Мали детаљ су превидели: народ јесте готово обамро, али колективна лоботомија још није извршена (мада се ради на томе, ударнички); људи се ипак сећају пређашњих учешћа у власти ових младих нада српске политичке сцене. Ништа похвално, све у свему.

Радиш – не зарадиш; радиш добро – прођеш лоше; довољно дуго седиш у странци, бићеш бар неки директор, макар имао две леве; лажеш, крадеш и вараш – угледан си грађанин, прави виајпи! Ово негативно условљавање код нас је у потпуности успело и давимо се у зачараном кругу гордости и самопрезира. Колико вам се само пута десило да, када у послу захтевате неки ред и поштовање рокова, чујете оно познато: није ти брате ово Швајцарска, ово је Србија, или земља Србија што је, не знам зашто, нарочито погрдан израз који означава нешто као проклетство, живот с оне стране огледала, добра и зла… И тако, као да смо помало поносни на каљугу у којој се ваљамо, заштићени у њој од сваке личне одговорности и напора.

У том смислу, потпуно су у праву наши њу ејџ владари што нас бодре да се пренемо из овог тешког душевног стања малаксије: позитивна енергија, чишћење ауре и чакри, афирмације, осмех, осмех – нема проблема, све ћемо да послушамо. Мистичко просветљење или некаква сеоба душа су нам још једине преостале опције за спас од безнађа: да колективно одлетимо у неку другу, небеску димензију где новац и исхрана нису пресудни, као у овом материјалном свету у којем нам, факат, (а није да нисмо пробали) не иде, па не иде…