Културна политика | |||
Поуке једне катастрофе |
![]() |
![]() |
![]() |
уторак, 22. март 2011. | |
Упечатљиво сведочанство о првим сатима катастрофе послала је сарадница Политикине рубрике „Мој живот у иностранству“, Весна Белушевић[1], која двадесет година живи у Јапану. Кулминацију текста представља посета клавирштимера у тачно заказано време, пар сати после првог удара. Човек у беспрекорном оделу је, ушавши у демолиран стан, са врата кренуо ка клавиру и приметивши да је померен, почео да га враћа на место, у намери да започне деликатан процес штимовања.
Каква је то сила која нас, контра-Јапанце, тера у смеру супротном од одговорности и поштовања других људи? Зашто је поштанска службеница којој сте пет минута пре краја радног времена донели пошиљку очајна и гневна јер сте јој покварили план да тачно у седам зажди на врата? Пружајући отпор према сваком рационалном устројству губимо огромну количину енергије стојећи у месту, као они јунаци Интернет хит снимка[2] , који , враћајући се, изгледа, са напредњачког скупа кроз подземни пролаз, упорно иду уз покретне степенице које иду на доле, гласно се ишчуђавајући како се, ма колико корачали, ни за корак не померају, штавише иду помало и уназад! И тако, док се Србија колективно креће у контра смеру, новости из апокалиптичног Јапана непрестано дају повод за болна поређења са постапокалиптичном српском свакодневицом. Један од таквих призора су и фотографије потпуно уништеног, па обновљеног друма пет дана после земљотреса[3]. Како се не сетити свих црвених врпци и вишеструких отварања наших аутопутева, срамоту од путне мреже, оних триста тридесет динара путарине за вожњу слаломом по џомбама од Новог Сада до Суботице, на пример?
Није се једном чуло протекле недеље на интернет форумима и Фејсбук препискама: „Ма нас је требало да рокне земљотрес!“, ваљда алудирајући на нашу тешку и погрешну свакодневицу. Не, земљаци, далеко било, никако нам не треба никаква шок-терапија! Никакви земљотреси и никакве бомбе, чак и оне послате у најбољој намери, као „шамар хистеричном детету“, како то виде домаће „прогресивне снаге“. Мајка Србија је јако, јако уморна и исцрпљена држава, између осталог и због агресивног лечења. А ако убрзо не сиђе са тих уклетих степеница, нема те терапије која ће деловати. Неко ће тада морати деци да каже истину. |