Postaje očigledno da žargon “fašizma” nije prosto izražavanje političkog stava. Grupe, institucije i pojedinci koji ga upražnjavaju uopšte njime ne izražavaju političko mišljenje u okviru jedne političke rasprave. Naprotiv, oni time ukidaju mogućnost bilo kakve rasprave.

Pitamo se šta je u ''Srpskom filmu'' srpsko, osim reditelja, scenariste i čitave filmske ekipe. Ako bismo sve tumačili kroz jednu Pravoslavno – hrišćansku prizmu, onda je on u tom smislu srpski što govori na kraju krajeva istinu, što razotkriva mračne strane bludopisa.

U nama aktuelnom svetu menadžera, u kome morate postati „ukalupljeni objekt“ ukoliko želite uspeti (za razliku od neposredne prošlosti kada je „autentični subjekt“ postavljan pojedincu kao imperativ), kritičko mišljenje ima naročitu vrednost.

Ostale voditeljke govornih programa više vole da viču i mlataraju rukama ili da se bezrazložno smeju. One vrtlogu prvih reči rečenice dodaju razvlačenje na njenom kraju u kome se poslednja reč izgovara uzdizanjem glasa, kao kada smo učili da čitamo.

Priča sa političkom upotrebom Karićevog Univerziteta je definitivno, u odnosu na prištinski Univerzitet, obična farsa, cirkuska predstava bez značajnijih socio-istorijskih posledica. Stoga je možemo i apstrahovati. Ali šta sa muftijinim Univerzitetom.

Da glupost često može da bude opasnija od pameti makar se ta pamet trošila i na zlo, poznato je. Ali glupost, posebno ta glupost koja traži odobrenje grupe za svaki svoj postupak, ne čini ništa po sebi.

Uspe li „bolonjski proces“ u Srbiji, završi li se „reforma“ onako ako su to zamislili njeni tvorci, „obrazovanja u Srbiji više neće biti“. To će biti tragedija ove zemlje. „Započeto je čupanje iz korena svega onog što bi nas moglo održati u budućem vremenu“.

Dvadesetih godina prošlog veka „slobodni mediji“ ulaze u simbiotički odnos s advertajzingom. Sve veće pare su u pitanju. Novinarska nadobudnost i hrabrost sve više izgledaju kao simpatične „stare dobre ludosti“.

Negirajući priču, televizija negira mogućnost zajednice da uspostavi odnos između sadašnjosti, prošlosti i budućnosti. Time gledaoce osuđuje na život u večnoj sadašnjosti, odnosno na životarenje. Slika tog životarenja je TV prijemnik koji je uključen i onda kada ga niko ne gleda.