Постаје очигледно да жаргон “фашизма” није просто изражавање политичког става. Групе, институције и појединци који га упражњавају уопште њиме не изражавају политичко мишљење у оквиру једне политичке расправе. Напротив, они тиме укидају могућност било какве расправе.

Питамо се шта је у ''Српском филму'' српско, осим редитеља, сценаристе и читаве филмске екипе. Ако бисмо све тумачили кроз једну Православно – хришћанску призму, онда је он у том смислу српски што говори на крају крајева истину, што разоткрива мрачне стране блудописа.

У нама актуелном свету менаџера, у коме морате постати „укалупљени објект“ уколико желите успети (за разлику од непосредне прошлости када је „аутентични субјект“ постављан појединцу као императив), критичко мишљење има нарочиту вредност.

Остале водитељке говорних програма више воле да вичу и млатарају рукама или да се безразложно смеју. Оне вртлогу првих речи реченице додају развлачење на њеном крају у коме се последња реч изговара уздизањем гласа, као када смо учили да читамо.

Прича са политичком употребом Карићевог Универзитета је дефинитивно, у односу на приштински Универзитет, обична фарса, циркуска представа без значајнијих социо-историјских последица. Стога је можемо и апстраховати. Али шта са муфтијиним Универзитетом.

Да глупост често може да буде опаснија од памети макар се та памет трошила и на зло, познато је. Али глупост, посебно та глупост која тражи одобрење групе за сваки свој поступак, не чини ништа по себи.

Успе ли „болоњски процес“ у Србији, заврши ли се „реформа“ онако ако су то замислили њени творци, „образовања у Србији више неће бити“. То ће бити трагедија ове земље. „Започето је чупање из корена свега оног што би нас могло одржати у будућем времену“.

Двадесетих година прошлог века „слободни медији“ улазе у симбиотички однос с адвертајзингом. Све веће паре су у питању. Новинарска надобудност и храброст све више изгледају као симпатичне „старе добре лудости“.

Негирајући причу, телевизија негира могућност заједнице да успостави однос између садашњости, прошлости и будућности. Тиме гледаоце осуђује на живот у вечној садашњости, односно на животарење. Слика тог животарења је ТВ пријемник који је укључен и онда када га нико не гледа.