среда, 18. октобар 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Куда иде Србија > Зашто су Срби омражени
Куда иде Србија

Зашто су Срби омражени

PDF Штампа Ел. пошта
Емил Влајки   
четвртак, 27. април 2017.

У задње вријеме, Срби су приморани да се свакодневно интензивно присјете да су Срби. Хрватска која кокетира са пораженим идеологијама из Другог свјетског рата, врши увреду српског народа остављајући усташки интонирану надгробну спомен-плочу на самом улазу у Јасеновац. Плус тога, Блајбург је све чешће сматран далеко већим стратиштем од Јасеновца. Од Заједнице српских општина на Косову нема ништа па Бриселски споразуми све више личе на капитулацију Србије, Албанци отворено говоре о формирању Велике Албаније. Пресије Запада на српску власт да се окани Руса се појачавају. Српски сорошевци не одустају од демонизације властитог народа, а из неких разлога, западни медији све више подржавају садашње спонтане и континуиране студентске демонстрације у појединим српским градовима. Све у свему, непријатељства према Србима не престају, а овај текст је покушај објашњена антисрпског дјеловања у земљи и свијету. 

Разлози за омраженост Срба нису једноставни, али се ипак даду свести на неколико препознатљивих елемената везаних за државу, нацију, вјеру и ратна збивања.

 Државна, али не и национална еманципација

 На Балкану су Срби, далеко прије других народа, остварили државну еманципацију; половицом 19. стољећа, имали су своју државу и устав.

Међутим, државна еманципација није за Србе значила и националну еманципацију. Скоро 40% Срба је живјело ван граница Србије. Југославија је била једина заједница која је окупљала највећи дио Срба. Али су се и други народи на истом подручју хтјели еманципирати (Хрвати, Словенци, Албанци, Црногорци, Македонци, Муслимани). С временом, они су најбројнији српски народ доживљавали као хегемонистички који је спрјечавао њихово осамостаљење. У СФРЈ, формирањем шест република и двије покрајине, као и „републиканизација“ Савеза комуниста“, те коначно устав из 1974., значио је увод у националну еманципацију других народа која се остварила (и остварује) уз пуну помоћ Запада.

Срби ван Србије су се, наравно осјећали оштећенима. Били су на тим подручјима убијани, демонизирани (оптужени да су чинили злочине које нису починили) и протјеривани. У неким су случајевима, као реакција на оно што им се догађало, понекад увјерени „да им нитко ништа не може“, а понекад понеки и „стимулирани“ извана, и сами су вршили злоћине (на примјер, Вуковар, Томашица, Сребреница).

Такво њихово понашање, уз уобичајене ратне операције које, нормално, резултирају жртвама, је било „доказ“ да су Срби „злочиначки народ“, и да нације у настајању имају пуно морално право да се Срба ријеше. Наравно, битке Срба у балканској дијаспори, а без икакве стратегије, биле су унапријед изгубљене, првенствено зато што се Запад ангажирао да помаже нове националне државе, а Русија није показивала никакве знаке да Србима помогне. Највећи успјех Срба у ратовима деведесетих био је стварање Републике Српске, али је аутономност тог ентитета увелико доведена у питање.

Све у свему, узевши у обзир хисторијска дешавања, може се рећи да сваки народ има право на националну еманципацију и да то увијек иде на штету мањина које остају у новоствореним националним државама. С друге стране, начини еманципирања појединих народа могу бити изузетно прљави али, коначно, хисторија регистрира само резултате (новостворене националне државе), а не и одвратне начине  којима се та еманципација остварује, који се током времена забораве.

Срби се не знају светити

За разлику од других народа који су бескрупулозни и јединствени у остваривању својих националних циљева, Срби, све док не буду тешко изазвани па онда пређу у непримјерене крајности, имају наглашен осјећај за правду. Поврх свега, осим, на примјер, четничког фолклора, који актуално нема никакву хисторијску озбиљност а ни утјецај на јавност, Срби уопће нису шовинисти. Праведност и не-шовинистички национализам чини да је, на примјер, Србија данас препуна националних мањина  који имају сва могућа људска права. За то вријеме, у новоствореним националним државама (Хрватска, самозвана Република Косова, Федерација у БиХ, Црна Гора), Срби су били протјерани, а актуално, оно што их је остало, су шиканирани на све могуће начине! Срби се, међутим, никада, за вријеме посљедњих ратова, нису светили мањинама на свом територију чије су матичне заједнице биле непријатељи Србије!

Иронија антисрпске мржње иде толико далеко, да у садашњој Србији, свака мањина жели да се осамостали, а Срби све то углавном толерирају, а многи „интелектуални“ кругови то и поспјешују. Ако се „демократски“ распад Србије настави, од ње неће остати ни „београдски пашалук“.

Све у свему, за Запад, када српске мањине у дијаспори траже своја права, онда је то барбарство. А када мањине у Србији желе да се еманципирају (на примјер, мађарске, муслиманске, албанске, а сутра можда румуњске и бугарске), онда је то њихово „демократско“  и „људско“ право.

Или, када Срби чине злочине, онда су злочинци, а када се чине злочини према Србима, онда је то „реакција на српске злочине“!   

А када Срби уопће не чине злочине, онда их треба превентивно онемогућити да их не би чинили! (тврдње двају британских академика).

Поврх свега, када Срби чине злочине, стварне или монтиране, они се одмах процесуирају и кажњавају. Када се чине доказани злочини према Србима, онда се с процесуирањем чека деценијама.

Католичанство версус православља

Поред раскола између католика и православаца 1054. године, када је у 15. вијеку Турска освојила Балкан, Византија и остале православне земље нису биле у могућност да се Турцима одупру. Тражили су помоћ од западних кршћана. а Ватикан их је дочекао уцјеном!

 Обећана им је помоћ од земаља Западне католичке Европе под условом  да потпишу унију са католичком црквом, тј. да православна црква призна врховну власт Ватикана.

Васељенски патријарх Јосиф II из Цариграда је подлегао том притиску. На заказани сабор у Фиренци 1439. године су дошли сви православни Патријарси, осим Српског, чак и  Руски,  Митрополит Кијевски Исидор.

 Те, 1439, године у Фиренци унију са Ватиканом су потписали сви (31) православни вјерски поглавари, осим Српског Никона.

Ватикан то Србима никад није опростио те је католицима вјековима усађивао у срце мржњу према Србима.

Ни једна Православна Патријаршија није никада ратифицирала потписе својих Патријарха, а чак 21 их је званично поништило, непосредно након сабора у Фиренци.

Што било да било, вјерска компонента мржње према православним Србима, посебно је, поред националне компоненте, била изражена у католичкој Хрватској. За вријеме трајања националне еманципације, то је био додатан фактор да популација истински замрзи Србе („четнике“), како би се у народу створила чврста кохезија током борби за независну Хрватску државу.

 Запад производи антисрпску хистерију

Запад је из низа разлога стварао антисрпску хистерију.

-Нијемци никада нису могли опростити Србима што су им упропаштавали планове у два свјетска рата и доприносили њиховом поразу.

 -Запад, у цјелини, сматрао је, и сматра, Србе природним савезницима Руса. По њему, Србија треба бити раскомадана или, барем, политички, друштвено (преко „хуманитарних“ и „невладиних“ организација) и економски бачена на кољена.

 -Сједињене Државе, да би се додвориле исламским земљама, а и онеспособљавале европске интеграције, константно и свим средствима, фаворизирају исламизацију Балкана.

Видљиво је, да мржња према Србима има врло чврсте темеље, да је планирана и на све могуће начина провађана и потенцирана. Све друго је фолклор и медијска халабука што резултира тихим „проевропским“ пропадањем једног народа по жељама његових стварних господара.

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да ће заједно са београдским бити расписани и ванредни парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер