уторак, 22. август 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Политички живот

У раљама Немачке

PDF Штампа Ел. пошта
Емил Влајки   
недеља, 07. мај 2017.

   Занимљиво је у зоолошком врту гледати како европска боа (удав), пренесена из Америке, једе миша. Миш у њеном кавезу, у први мах, цијуче. Змија га погледа и он се укочи. Више не цијуче, не бјежи. Немамо начина да сазнамо да ли је то из страха, или можда миш ту ситуацију другачије доживљава. Можда је фасциниран змијом. Можда га је захватио „штокхолмски синдром“, па змију почне сматрати пријатељем.

   Уствари, миш се тако и понаша. Змија разјапи уста и њима захвати миша. Он се и даље не опире, напротив! Чини се, да му је у њеним раљама угодно. Змија (боа није отровна) га  гута цијелог. Миш све више улази у њену утробу, али притом не осјећа никакву бол. Вјеројатно се чак  осјећа заштићеним. И када киселина почне разлагати његово тијело, и то иде постепено. Миш још има довољно кисика. Тијело му се полако распада, а он  даље вјерује како му у ствари није ништа. Можда у том часу мисли како би му било пуно горе да га је била дохватила нека грабежљива звијер, рецимо руски медвјед, која би га растргла на лицу мјеста.

Владати Европом и уништити Србе

   Није потпуно јасно због чега су, српски водећи политичари након Милошевића, највећим дијелом били фасцинирани Њемачком. То је нелогично јер је у посљедњих сто година, Њемачка, на разне начине, уништавала Србе који су јој посвуда кварили рачуне, посебно у два свјетска рата. Можда је тој фасцинираности узрок томе и чињеница, што је Њемачка најмоћнија земља Европске уније, а српским политичарима су у задњих 15 година пуна уста Европе; барем тако причају.

   Њемачка има два основна циља. Први је завладати Европом (одрекла се свјетске доминације), а други је уништење Србије и српског народа. Коначно је схватила да ове циљеве може далеко боље постићи у миру него преко ратова. Поред економске моћи и технолошке превласти, посвуда је инсталирала низ „хуманитарних“ и „не-владиних“ организација које својим „добротворством“, у суштини служе за испирање мозгова.

   Њемачка је постигла оба циља. Европом је завладала, а српске власти смјешта у свој једњак и дозирано, својим недјелима, уништава све што је српско. Притом се служи са САД које чине све („... па добро, не баш све...“) што Њемачка затражи зато јер једино преко Њемачке могу контролирати Европу. Њемачка своју уништавајућу љубав употребљава тако вјешто, да водећи српски политичари сваких неколико дана, и у континуитету, изјављују како је ова регионална велесила највећи пријатељ Срба! Па да почнемо од тог змијског пријатељства.

   'Данке Дојчланд'

   Одакле кренути са њемачком „љубављу“ према Србима. Да ли са Мастрихтом, 1991., гдје је Њемачка уцијенила Европску заједницу пријетивши да јој се неће придружити уколико Заједница не призна сецесионистичке републике Хрватску и Словенију. ЕЗ је капитулирала и пристала на разбијање Југославије. Након тога, главни музички хит је у Хрватској, којом су тада нео-усташе доминирале, годинама био 'Данке Дојчланд'!

   Њемачка је, међу првима признала независну БиХ 1992., и тако аминовала муслиманско-хрватско, антисрпско, везивање застава! Учествовала је са логистичком подршком НАТО-у приликом бомбардирања снага Републике Српске 1995. Била је, поред САД, главни снадбјевач новцем и оружјем терористичке ОВК косовских Албанаца. За вријеме бомбардирања Југославије/Србије, послала је 14  авиона типа 'Торнадо' који су учествовали у НАТО злочиначким операцијама.

   „Био сам убијеђен да је потребно да Немачка активно учествује у НАТО операцијама'", пише у својим мемоарима њемачки канцелар Шредер. Он је први који је, након Хитлера, послао војску на једну страну земљу.

   Када је НАТО окупирао Космет 1999., Албанци су дочекали њемачке „србофилске“ тенкове са радошћу и цвијећем. Постоји фотографија из 1941., гдје Албанци, такођер са радошћу и цвијећем дочекују њемачке окупационе тенкове. Сличност је фрапантна, као да се ради о истој фотографији и истом периоду!

   Њемачка је, „с љубављу према Србима“, свега два дана након проглашења такозване 'Република Косова', признала ту самозвану државу, 20. фебруара 2008. године

   2014., њемачка канцеларка Ангела Меркел била је домаћин премијерима са Западног Балкана на Конференцији о регионалној сурадњи и развоју у Берлину. Али три дана прије одржавања конференције, она је извијестила земље учеснице, да ће се на завршној конференцији за штампу, јавности обратити она и Еди Рама, албански премијер, и нитко други. Она као представница Европске уније, и Еди Рама као представник држава Западног Балкана (сиц). Иако се спекулирало да ће у таквој ситуацији Вучић одбити одлазак у Берлин, то се није десило. Меркелова није промијенила одлуку, и на крају те конференције догодило се онако како је она планирала!

   Ђинђић, Коштуница,Тадић

   То што је Ђинђић био фасциниран Њемачком, некако је и схватљиво. Докторирао је у тој земљи и дио свог идентитета је на томе, сасвим оправдано, базирао. Али, када је изјавио да ће се питање Косова рјешавати у Београду а не у западним пријестолницама, његов њемачки педигре му није нимало помогао. „Игром случаја“, убијен је одмах након те своје изјаве.

   Коштуница, иако је био злоупотребљен од стране Запада приликом рушења Милошевића,  никада није подлегао њемачком „шарму“ (изнимка која потврђује правило). Нити је волио Нијемце, нити су они њега вољели. Нападали су га и блатили у свакој могућој прилици. Коштуничин проблем је био у томе што је он исправно сагледавао Њемачку (и западну) „љубав“ према Србима, али је све остајало на томе. Са таквим ставом „мртвог пухала“ који је невиђеном пасивношћу (такав је; читаво вријеме се крио иза правног легалитета) створио етно-психолошке претпоставке за уништење Србије, српски га је народ коначно дезавуирао.

   Тадић је, као и Горбачов, био антиталент за политику. Било би му боље да се држао ватерпола у чему није био лош. Створио је институционалне темеље за независност Косова, за његову предају Албанцима. Нијемци су му, 2008., за његове заслуге у јачању „српско-њемачког пријатељства“ додијелили њихову најпрестижнију награду, 'Qуадригу', која се дијели сваке године на дан уједињења Њемачке најзначајнијим личностима у свијету! Мало је фалило да му се додијели и Нобелову награду као и Горбачову, али, мора се признати, уништити Србију није иста ствар као и уништити СССР.

   Њемачко одушевљење Тадићем није било без разлога. Он је, наиме, 2008., потписао Споразум о стабилизацији и придруживању са ЕЗ ССП) који се, како стоји у том документу, није односио и на Косово! Пошто Уставни суд Србије није реагирао против тог антиуставног споразума, судбина Косова је тиме, практично, била запечаћена.

   Вучић

   Вучић је истински претјерао са својим јавно испољеним обожавањем Њемачке коју је идентифицирао са Меркеловом. Уствари, Вучић, фасциниран Вебером и протестантским, капиталистичким духом, пренио је то своје обожавање на њемачку канцеларку у којој је, ради њене економске ефикасности, видио реинкарнираног Вебера. Та његова заслијепљеност иде толико далеко да би (несвјесно) хтио од српских православаца створити српске протестанте.

   Због своје фасцинације, није видио (није желио да види) да Меркелова, својом политиком према Косову, годинама поткопава српство. У том сљепилу му је помогла и његова основна доктрина: „Дајемо Косово за улазак у Европу“, тако да је он у себи Косово отписао, мада, наравно, није у могућности да то јавно каже. Иако је питање Косова за њега прошлост, подсјетимо се неких момената „примопредаје“ Косова Албанцима.

   Као што је речено, 2008., Србија са ЕЗ потписује ССП, а у споразуму се изричито вели, да ту Косово не спада.

   17. септембра2009 ,потписан документ Протокол о сурадњи између Министарства унутарњих послова и ЕУЛЕХ-а полицијско-правосудног тијела ЕУ на Косову. Србијанске власти су тиме признале Косово, јер су признале да постоји граница између Србије и Косова, а граница је кључни атрибут државности. Споразум утврђује прекограничну сурадњу Србије и Косова, а свака држава која потпише такву врсту споразума формално признаје да се њезин државно оземље протеже до граничне црте односно да се преко те црте почиње протезати оземље неке друге државе.

   Године 2011. Србија је призналаособне исказнице и регистарске које издају власти Републике Косово.

   Исте године, Србија је признала царинске документе с печатом косовске царине.

   2012., Србија и Косово су увели „официре за везу" с функцијом амбасадора.

   Крајем 2012. започела је проведба заједничког управљања државном границом између Косова и Србије.

   2013., Србија је прихватила обвезу да неће ометати Косово на путу еуропских интеграција и да неће потицати друге да то чине.

   У јулу 2013., Србија је прихватила споразум према којем је Косово добило посебан међународни позивни телефонски број од 1. јануара 2015.

   У аугусту 2013., Србија је прихватила споразум о успостави трајних граничних пријелаза између Србије и Косова током 2014.

   Све у свему, Бриселским споразумима (2013., 2015.), Албанци су добили све, а Срби ништа.

   Вучић је почео схваћати

   Мало је рећи да га је Меркелова разочарала. Док се држала независности Косова, ајде де. Али су однедавно Албанци почели отворено говорити о Великој Албанији у којој би требало да буде укључена и Прешевска долина, па и мало више, све до Ниша. Албанци великодушно поручују Србима: „Оставит ћемо вам Ниш (сиц). А Њемачка, велики пријатељ Србије, шути као заливена.

   Вучић је у паници и револту: „Да сам Ја тражио стварање Велике Србије, Запад би ме истог часа каменовао!“

   Након тога „србофилна“ Меркелова, активно подржава квислинга Заева у Македонији, политичара који се приклонио Албанцима и с њима чини већину у македонском парламенту. Другим ријечима, Меркелова, као и читав Запад, подржавају расцјеп Македоније, односно подржавају стварање Велике Албаније. Заев славодобитно изјављује: „САД, Брисел и НАТО су уз мене!“

   Сада Вучић коначно види да Велика Албанија није реторичка синтагма, да се ствара убрзаним темпом, те да би могла доћи и до Ниша. Поводом (пред)грађанског рата у Македонији, Вучић појачава спремност војске и поручује грађанима Србије: „Немојте се плашити. Наша је земља стабилна и мирна“. Истовремено, разочарано изјављује: „Од дивљања Албанаца, мене много више забрињава шутња Запада.“ А Запад, баш и не шути. Напротив.

   Будућност

   Недавно сам питао Воју због чега подржава неке Вучићеве потезе који су изразито прозападни, а шкоде Србији.

   „Емилијусе Влајкијусе“, рекао ми је. „Вучић је, да би дошао на власт морао преварити Запад како би овај помислио да је он њихов. Ово он ради с времена на вријеме како би наставио исту игру са Западом.“

   Дуго сам размишљао о Војином одговору који је био подоста наиван. Али ја, као и Вучић, доста добро играм шах. Додуше, понекад се и прекомбинирам. Али сам овог пута Воји дао дјеломично за право.

   Вучић је расни политичар. Поред нормалних, људских, има наглашене црте макијавелизма, таштине, театралности и ауторитарности. Политика је прљава и није за свеце. До сада се Вучић играо Исуса Криста, а помало и Тита. Мислио је, како је паметнији и од Запада и од Истока, како ће и једног и другог укључити у своју игру. Рачунао је и да ће паметним потезима побољшати економско стање Србије. ММФ, Свјетска Банка и Њемачка су га у томе подржавали.

   Оно што, усхићен због извјесних мањих успјеха није схваћао, то је да ова три играча посебно, те три змије, не желе просперитет Србије, већ њено растурање. Да желе бацање (умањене, и све мање) Србије на кољена. Да су одлучили да Балкан буде исламизиран како би могао примити на стотине хиљада, а можда и више, избјеглица који неће каснити да се појаве, како ови имигранти не би ушли у Европу.

   О Вучићу може сватко мислити што год хоће, али народ гласа за њега, и он је апсолутно легалан и легитиман предсједник Србије. Међутим, изабран је у најтежем хисторијском тренутку за Србију. Притијешњен је уза зид. Албански удав му гута 20% територија. Западне аждаје машу главама изнад њега и пријетећим ратним плановима шире страх и стрепњу код Срба.

   За Вучића је овдашњи тренутак: „Бити или не бити“. Треба да се остави играња Исуса Криста, илузорног подређивања Запада и Истока својој памети, да постане отријежњен, реалан и бескрупулозан у чувању интереса своје земље. Отворено мора рећи да то што се догађа у Македонији је неприхватљиво за Србију. Да се Албанци окане својих маштања о Великој Албанији. Да императивно захтијева стварање Савеза српских опћина на Косову. Да се одлучно постави према Берлину, Бриселу и Вашингтону, те да их упита због чега подржавају ова посљедња антисрпска дешавања у регији. Па ако не добије задовољавајући одговор, нека се окрене Русији, или самом ђавлу ако је то у интересу Србије. Он то може, а рекао бих и мора.

   Ако, играјући се и даље „миротворитеља“, сада попусти албанским и Вашингтон-Бриселским змијама, те пусти да Македонија падне, Србија је, сасвим сигурно, слиједећа на реду. Што би рекао Исус Крист (Матеј): „Ово није вријеме за мир него за мач!“.

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли подржавате избор Ане Брнабић за премијера Србије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер