петак, 22. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Куда иде Србија > Из архиве - Зашто Видовдан треба да буде централни национални празник - а не "један од..."
Куда иде Србија

Из архиве - Зашто Видовдан треба да буде централни национални празник - а не "један од..."

PDF Штампа Ел. пошта
Никола Танасић   
среда, 28. јун 2023.

Празници у Србији у раскораку са покојном СФРЈ

Српско друштво је кроз добар део своје модерне историје трагало за самим собом, и у том трагању веома често се угледало на друге народе — њихове вредности, обичаје, и начине на који се односе према сопственој традицији. Они малодушнији међу нама задржавали су се на томе да јадикују како у земљи тој-и-тој поштују своју историју и традицију „за разлику од нас“, док су они бодрији настојали да праксе и вредности тих „здравијих“ и „бољих“ друштава пренесу у домаћи контекст. Ово се, дакако, односи и на тему националних празника. Српско друштво је и дан-данас оптерећено баластом празника из бивше Југославије, у чију се естетику и митологију улагало безмало пола века, а који су се празновали кудикамо гласније, свечаније, и раскалашније него што данас као народ имамо снаге, па је природно постојао отпор и инерција према укидању неких празника и обичаја који су изгубили свој смисао и значење, и увођењу нових.

Неки од тих процеса имали су више успеха, неки мање. Иако су многи гунђали на укидање Дана републике, у држави је постигнут јасан консензус око празновања Сретања као двоструког празника српске државности и уставности, и за десетак година он се искристалисао као достојанствен догађај који реферира на традиције које се са лакоћом препознају као вредности и у савремено доба. Одлука да се Сретење слави два дана је овом празнику додатно дала на тежини, али и на омиљености међу грађанима, што никада не треба занемарити. Са друге стране, док је Први мај из корпуса југословенских празника оправдано опстао као важан празник који реферира на данас итекако релевантну историју радничке солидарности и борбе против модерних облика економског подјармљивања, он је остао жртва инерције југословенског периода.Први мај се тако обележава као трагикомична имитација разобручених комунистичких уранака које су организовали тада свемоћни синдикати, који су и тада били у јасном контрапункту са прокламованим радничким вредностима, а данас представљају тугаљиви вашар неутемељене носталгије и ватромет конзумеризма, разузданости и благоутробија који исмевају радничку борбу за еманципацију и људске услове за живот и рад.

Највећи проблем у превазилажењу заоставштине покојне СФРЈ када су празници у питању ипак се тиче тзв. „војних“ и „борачких“ празника. Велика већина празника у СФРЈ тицала се сећања на антифашистичку борбу, и носила је војни предзнак – од Дана борца преко различитих Дана устанка, и Дана ослобођења, па све до Дана ЈНА и празника појединачних њених родова. Када су ови различити празници укинути, делимично је укинута и једна — додуше кичаста и идеологизована, али искрена — традиција слављења неких вредности које су у српској националној традицији централне: борбе за слободу, родољубља, антифашизма, војничког дуга и храбрости. Српске власти су покушале да акценат са неспорне партизанске борбе против окупатора и спорне „радничке револуције“ и борбе са „домаћим издајницима и непријатељима народа“ (од којих нису сви нужно били издајници и непријатељи) у одређеној мери пренесу на сећање на идеолошки неупоредиво мање проблематични Први светски рат, и српску борбу за опстанак и уједињење. Ефекти ове транзиције били су, у најмању руку, конфузни — између осталог и зато што је било какав облик афирмације аутентичне српске традиције, а поготово оне традиције која се тиче борбе за слободу, ослобођење од страног поробљавања, и уједињење српског народа, сматрао за идеолошки неприхватљив како из перспективе рудимената идеологије интегралног југословенства, тако и из перспективе неоколонијалног дискурса који је у српској јавности и медијима инсталиран као мејнстрим.

Два национална празника неприлагођена националној историји

Тако смо дошли у данашњу ситуацију да у Србији званично постоји само један празник који се тиче Првог светског рата — Дан примирја 11. новембра, као и три празника која се тичу Другог светског рата и антифашистичке борбе, од којих је само Дан победе 9. маја војни, док се 22. април и 21. октобар обележавају као Дани сећања — први на жртве Холокауста, а други на српске жртве у Другом светском рату. При томе је само Дан примирја нерадан, док су остала три радни празници, што их у националној свести нужно гура у други план као „секундарне“ и „мање релевантне“ (додуше, Дан победе је нерадни празник у Републици Српској). Али ако узмемо и Дан примирја и Дан победе као централне међународне празнике којима се обележавају Први и Други светски рат, одмах постаје очигледно да они нису прилагођени српском историјском искуству, нити представљају одговарајући начин да се очува сећање на епику и трагизам ових догађаја, и улогу српског народа у њима.

Што се празновања Дана примирја тиче, креатори празника су се потрудили да овом датуму дају неопходну тежину креирајући симбол „Наталијинерамонде са албанском лентом“, који би требало да обједини британску традицију ношења цвета мака на реверу са руском традицијом Георгијевске ленте као интегралног симбола ветерана свих ратова. Иако је овај симбол лепо замишљен, и позитивно примљен код грађана, само обележавање Дана примирја представља извесно разводњавање сећања на Први светски рат, будући да Србија има кудикамо веће и смисленије датуме које би у тој традицији могла да обележава (Церску битку, Колубарску битку, Албанску голготу, Освајање Кајмачалана, пробој Солунског фронта итд.). Дан примирја је фундаментално важан датум за Британце, Французе, и Немце, који су на тај дан престали да се убијају у бесмисленом, бруталном, и нечовечном рововском рату за прерасподелу права на колоније у Трећем свету. Србија нема никакав однос ни према том датуму, ни према мотивима због који се тај рат на Западу водио – за њу је у питању била борба за физички опстанак народа и државе, као и борба за ослобођење и уједињење целог српског народа (као и других јужнословенских народа). На Западу је Први светски рат колонијални рат, у Србији је то фундаментално праведан, еманципаторски и антиколонијални рат, и као таквог га се треба и сећати, и тако га треба и обележавати.

Са Даном победе није много боља ситуација. На страну чињеница да један део домаће аутоколонијалистичке јавности у дубини душе презире чињеницу да се српски народ активно борио за слободу против представника тадашње и данашње „јединствене породице европских народа“, па овај празник апсурдно и насилно покрштава у „Дан Европе“ — комплексност српске националне историје током Другог светског рата доводи до тога да је сећање на тај период подељено на три међусобно завађене традиције које нису у стању да се договоре око заједничких тековина овог периода, а Дан победе поштују углавном зато што је у питању велики и вољен празник у Русији, која се у Србији традиционално изразито поштује као савезница и заштитницасрпског народа. И док није спорно да је Дан победе заиста велики међународни празник који обележава крај свакако највећег зла (и квалитативно, и квантитативно) које је Европу задесило у њеној историји, па га самим тим има смисла обележавати у Србији, српски народ има велики проблем да своју властиту традицију сећања уплете у овај празник, будући да је његов однос према Другом светском рату фундаментално различит у односу на Русију. Док за Русе Други светски рат — Велики отаџбински рат, како га они зову — представља недвосмислено праведан и одбрамбени рат у коме је надљудским напорима целог народа спречено потпуно уништење и Руса и Русије, и колонијално подјармљивање других народа СССР (веома налик на Први светски рат у српском сећању), за Србе је сећање на овај период помешано — у њему има и аутентичног слободарства, и јединог озбиљног устанка против фашизма у окупираној Европи, али и отровног грађанског рата, комунистичке идеологије, шовинизма, злочина, и низа других прљавих стихија рата (веома налик на Први светски рат и Револуцију у руском сећању). Да Срби нису у стању да празнују Дан победе на начин на који се то ради у Русији постало је јасно ове године са неуспехом организатора меморијалне поворке „Бесмртни пук“ у Београду да на том скупу обједине и потомке партизанског, и равногорског покрета, који су једноставно одбијали да марширају једни поред других. Они који су дошли, дошли су више из љубави према Русији, него из аутентичне потребе да се обележи нешто што представља огромну рану у националној историји. У томе нема ничега страшног, али поштено говорећи: Дан победе се у Србији слави као Дан русофилије, док се сећање на ужасе и поделе Другог светског рата том приликом углавном гура под тепих по узору на сличне празнике југословенског периода.

Крајње је време да поново почне да се обележава Видовдан

Постоји, међутим, празник који кудикамо више одговара српској култури сећања на све своје погинуле, празник који не представља имитацију ничега другог — ни са Запада, ни са Истока, празник који има своје потпуно аутентичне традиције, симболе, и вредности, који су подједнако блиски свим припадницима српског рода, и свима који српску културу и традицију воле и поштују (са искључењем, дакако, отуђених припадника тзв. „грађанске културе“ који себе у суштини ни не перципирају као Србе, а које је Зоран Ћирјаковић инспирисано прозвао „случајним Србима“). Свима је јасно да је реч о Видовдану, датуму на који се по српски народ догодило толико судбинских догађаја, да је његов значај превазишао оквире историје и црквеног календара, и попримио метафизички значај. За Видовдан су везане све традиције које српски народ чине оним што јесте, и што га је опредељивало током векова његове националне историје — борба за слободу и уједињење, доследни антиколонијализам и антиимперијализам, егалитаризам и еманципаторство, Косовски мит и народна епика, тврдоглавост и бескомпромисност по цену страдања. Све велико што је српски народ колективно остварио у својој историји, и што и данас представља предмет дивљења код свих добронамерних људи који се интересују за историју ових простора, остварено је са јасном перспективом на Косовску вертикалу, и с обзиром на Видовданску етику.

Народно памћење се у свим историјским врлудањима позивало на лучу Косовског завета интерпретирајући сопствени повесни ход у складу са увек истим вредностима слободарства, витештва, и родољубља — па су тако конфузни социјалисти и анархисти из „Младе Босне“ запамћени као Видовдански хероји, Бранко Ћопић нам је приповедао у „Доживљајима Николетине Бурсаћа“ како „пролетери и атеисти“ ступају на тло Косова озбиљно и достојанствено као да улазе у цркву, па су чак и судбине и трагичне смрти новијих српских државника — Слободана Милошевића и Зорана Ђинђића — увелико испреплетане са Косовским митом, било да је реч о Милошевићевом „Газиместанском говору“, његовом изручењу Хагу на Видовдан, или Ђинђићевом „последњем интервјуу“ у коме је деловао као да је спреман на бескомпромисну одбрану Космета у саставу Србије.

Када је Србија била највернија Косовском завету, и када је Видовдан славила као највећи национални празник, а то је време Освете Косова и одбране од аустроугарске и немачке агресије, тај дан се обележавао и у земљама савезницама — по Лондону су прављене видовданске свечаности, а на Белу кућу у Вашингтону се подизао српски барјак. Сећање на Видовдан није утихнуло ни у комунистичка времена, иако су га систематски сузбијале југословенске власти као рудимент „великосрпског шовинизма“, и управо то је кључ по коме се интерпретира масовни народни скуп на Газиместану 1989. кроз идеолошке призме других југословенских народа, који су своје идеолошке наочаре позајмили и припадницима међународне заједнице и њиховим бројним новинарима, аналитичарима и НВО-активистима, који се опет у својим оценама српске традиције ни за јоту нису померили од партијских комитета педесетих и шездесетих година.

Последице овога су јасне — Видовдан се налази на списку државних празника Србије (не и Републике Српске) као празник који се „обележава радно“, али никакве организоване прославе тог празника на државном нивоу нисмо имали деценијама. У питању је празник коме сви у државној управи окрећу леђа, који сви гурају под тепих, и сви само чекају да прође — па је он препуштен Српској православној цркви (која га третира као обично „црвено слово“ у календару) и националистичким организацијама, које својим шовинистичким фолклором и идеолошком искључивошћу чешће наносе штету и празнику, и српском народу, него што им користе. Ове организације већ више од деценије организују Видовдански марш — ходочашће из свих делова Србије до Народног збора на Газиместану, што представља изузетно лепу традицију, али која у одсуству систематске подршке државе добија ореол екстремизма, радикализма, и шовинизма, што онемогућује омасовљење овог обичаја. То властима сасвим одговара (јер нису спремни да кроз Видовдански збор доказују свету да Косово није само питање Срба који одатле још нису протерани, већ Срба свих и свуда), а ни Црква не чини напор да се овом празнику прида централно место које му природно припада. Црква, додуше, организује Видовданске академије, и високо свештенство учествује у молитвеним догађајима у Лазарици, Грачаници, и на Газиместану, али све то има мању тежину од Савиндана, па чак и Православне нове године, која сама по себи и није верски празник.

Празник суштине за повратак српског народа себи

Зато је потребно да се Србија и цели српски народ врате Видовдану кроз реафирмацију националних вредности које тај празник симболизује, и кроз обнављање симбола и обичаја који се за њега везују. Видовданске академије и Збор на Газиместану су добар почетак — али треба да имамо и Видовданску награду, и видовданске беседе, видовданске саборе, на које се затим могу природно и ненасилно накалемити сви они празници сећања који су преко потребни српском народу — било то сећање на устанике, комите, четнике, Солунце, партизане, или војнике и добровољце из југословенских ратова. Ако постоји дан на који је у Србији могућ некакав српски „Бесмртни пук“, то је Видовдан. Јер ко на Видовдан изнесе на улицу слику свог деде партизана, или свога деде равногорца, тај се сигурно не поноси отимачином туђе имовине, стрељањем или убијањем мирног становништва — што српског, што несрпског, нити распиривањем мржње међу припадницима сопственог народа, већ своје претке доживљава као витезове слободе и носиоце Видовданске луче, који „имају са чиме изаћи пред Лазара и Милоша“. Ако постоји дан на који на реверу треба носити Наталијинурамонду и албанску ленту, то је Видовдан — јер тај дан симболизује дизање српског народа из пепела, његово васкрсење из рушевина сопственог земаљског царства да би се уздигао до Царства небеског — не нужно, и не само у хришћанском кључу.

Јер Видовдански хероји нису само они који су гинули на бранику свога рода „са вером у Бога, за краља и Отаџбину“, већ сви они који су сматрали да су слобода, човечност, и витештво не само националне вредности српског народа, већ морални императив који га чини оним што јесте. То је празник који стоји у корену и Првог и Другог српског устанка, и Видовданског атентата, и Цера, Колубаре, Кајмачалана и Солунског фронта, и 27. марта и свих српских устанака против окупатора и завојевача, али то је истовремено и суштина српске националне епике и етике, која стоји у темељу свих великих остварења српске културе и књижевности, и која представља оно што се и у свету код Срба највише поштује.

Треба ли нагласити да је мало народа у свету који имају националне празнике толико дубоко укорењене у народно биће као што је то Видовдан? Са тиме се не могу поредити ни амерички Дан захвалности, ни француски Дан Бастиље, па чак ни Дан победе у Русији, о Дану примирја да и не говоримо. Ово јесу велики национални празници, али се заснивају на континуитету савремене историје, и немају дубинске корене у самом народу. Једини празници који имају ту врсту тежине јесу древни религијски празници – попут Божића, Васкрса,или Бајрама;Савиндан и Ђурђевдан код Срба,Дан мртвих у Мексику, или Св. Патрик код Ираца. Али Видовдан није просто „црвено слово“, и његово обележавање не може да се сведе просто на одлазак на литургију — у питању је празник који симболизује и отеловљује свеукупно национално памћење код Срба од Средњег века наовамо, и као такав је потпуно јединствен. Примера ради, Руси су недавно увели Дан народног јединства, којим се 4. новембра обележава окончање Смутног времена и ослобођење од пољске окупације 1612. године. Иако је у питању традиција која претендује на 400 година националног сећања, сам празник је нов и октроисан, и нема нарочиту емотивну тежину код руских грађана. Већина националних празника у свету су слични — чак и када обележавају догађаје из далеке историје, њихове традиције су нове и уведене у праксу релативно недавно.  Наспрам тога, Видовдан сеже дубље, захвата шире, и у емотивном смислу нема пандана међу српским (и светским) празницима.

Видовдан је празник суштине српског народа, и његово празновање како треба и доликује је неопходно да би се српски народ вратио себи, и најзад преодолео своју унутрашњу растрзаност и неурозу. И ту није реч ни о каквом „српском национализму“, јер је Видовдан традиција старија од сваког национализма. Напротив, то је традиција општељудска — традиција борбе за слободу, аутономију, политичко самоопредељење — и као такав су га препознавали и поштовали и други народи Балкана, укључујући ту и Албанце, који се и дан-данас гурају да докажу како су се „и они борили у Косовској бици“. Није случајно нити арбитрарно др Миша Ђурић у својој „Видовданској етици“ поредио српску традицију са старохеленском — Косовска вертикала подразумева управо ону врсту грађанске (sic!) одговорности за слободу, за спасење и благостање заједнице, која представља темељну вредност хеленске цивилизације, док Косовски циклус истовремено представља позив на јединство и очување колективног идентитета на исти начин на који су то Хеленима чиниле „Илијада“ и „Одисеја“. У том смислу, заиста нема бољег поклона који је српски народ могао да добије за овај Видовдан од отварања Народног музеја — свако ко се упозна са том ризницом националног блага са лакоћом ће увидети у којој мери Косовски мит заузима централно место у свему што смо као култура произвели за све ове векове. Остаје нам да се надамо да ће сада, када српски народ поново може са тим благом непосредно да се упозна, ускоро сазрети и свест о томе да би Видовдан требало да буде централни национални празник по коме су Срби поштовани и препознатљиви у целом свету. Као што су били у најсјајнијим периодима своје историје.

(28. јун 2018. године)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер