Kosovo i Metohija, sećanje (VI) – Jefimija: Pohvala knezu Lazaru; Sveti Nikolaj Žički: Vidovdanska beseda

O Kosovu i Metohiji, knezu Lazaru, knjeginji Milici,  srpskoj vlasteli i narodu, manastirima, i crkvama, o „Nebeskoj jerahiji na Kosovu“, o značaju Kosova i Metohije za postojanje srpskog naroda,  Srpska pravoslavna crkva je govorila tokom vekova i govori i danas, a govriće i u budućnosti kroz usta i pera svojih bogonadahnutih monaha i monahinja, sveštenika, vladika... Naše današnje Sećanje posvećeno je zapisu savremenika Kneza Lazara i zapisu jednog od najvećih bogoslova Srpske pravoslavne crkve.

Monahinja Jefimija; Jelena, žena despota Uglješe Mrnjavčevića, a kći ćesara Vojihne, koja se posle pogibije svoga muža 1371. zamonašila i dobila ime Jefimija. Najvažniji njen rad je „Pohvala Svetom knezu Lazaru“, koji je ona napisala, a zatim zlatom izvezla na pokrovu za kivot kneza Lazara. Pohvala je izvezena 1402. godine.

POHVALA SVETOM KNEZU LAZARU

U krasotama ovog sveta vaspitavao si se od mladosti svoje,

o novi Mučeniče kneže Lazare,

i krepka ruka Gospodnja među svom zemaljskom gospodom

krepkog i slavnog pokaza te.

Gospodstvovao si zemljom otačastva ti

i u svim dobrotama uzveselio si uručene ti hrišćane

i mužestvenim srcem i željom pobožnosti

izašao si na zmiju

i neprijatelja božastvenih crkava,

rasudivši da je nestrpljivo srce tvoje

da gledaš hrišćane otačastva ti ovladane Izmailjćanima,

ne bi li kako ovo postigao:

da ostaviš propadljivu visotu zemaljskog gospodstva

i da se obagriš krvlju svojom

i sjediniš sa vojnicima Nebeskog Cara.

I tako dve želje postigao jesi:

i zmiju ubio jesi

i mučenja venac primio jesi od Boga.

Sada ne predaj zaboravu voljena ti čeda

koja si sirota ostavio prelaskom tvojim,

jer otkako si ti u nebeskom veselju večnom,

mnoge brige i stradanja obuzeše ti voljena čeda

i u mnogim mukama život provede,

pošto su ovladani Izmailjćanima.

I svima nam je potrebna pomoć tvoja,

te se molimo moli se zajedničkom Vladiki za voljena ti čeda

i za sve koji im sa ljubavlju i verom služe.

Tugom su mnogom združena voljena ti čeda,

jer oni što jedoše hleb njihov podigoše na njih bunu veliku

i tvoja dobra u zaborav staviše, o Mučeniče.

No ako si i prešao iz života ovoga,

brige i stradanja čeda svojih znaš

i kao Mučenik slobodu imaš pred Gospodom.

Prekloni kolena pred Vladikom Koji te venčao,

moli da mnogoletni u dobru život

voljena ti čeda provode bogougodno,

moli da pravoslavna vera hrišćanska

neoskudno stoji u otačastvu ti,

moli pobeditelja Boga

da pobedu podari voljenim ti čedima,

knezu Stefanu i vuku,

za nevidljive i vidljive neprijatelje,

jer ako pomoć primamo s Bogom,

tebi ćemo pohvalu i blagodarenje dati.

Saberi zbog svojih sabesednika, Svetih Mučenika,

i sa svima se pomoli Proslavitelju ti Bogu,

izvesti Georgija,

pokreni dimitrija,

ubedi Teodora,

uzmi Merkurija i Prokopija

i 40 sevastijskih mučenika ne ostavi

u čijem mučeništvu vojuju čeda tvoja voljena,

knez Stefan i Vuk,

moli da im se poda od Boga pomoć,

dođi, dakle, u pomoć našu, ma gde da si.

Na moja mala prinošenja pogledaj

i u mnoga ih uračunaj,

jer tebi ne prinesoh pohvalu kako mi priliči,

već koliko je moguće malome mi razumu,

pa zato i male nagrade čekam.

No nisi ti tako, mili moj gospodine i sveti mučeniče,

bio malodaran u propadljivom i malovečnom,

koliko više u neprolaznom i velikom,

što primio jesi od Boga,

jer telesno stranu mene u tuđini

ishranjivao jesi izobilno,

te sada te molim oboje;

da me ishraniš

i da utišaš buru ljutu duše i tela mojega.

Jefimija usrdno prinosi ovo tebi, sveti.

*

Sveti vladika Nikolaj Žički

IZ VIDOVDANSKE BESEDE

Otadžbina je ono što nas na današnji dan upućuje da mislimo. Crkva naša govori nam o dvema otadžbinama. I Kosovska epopeja ponavlja i potvrđuje viziju Crkve, viziju dveju otadžbina. Carstvo zemaljsko i Carstvo Nebesko. Oba carstva utkana jedno u drugo, kao duša i telo: oba pokrivena neprovidnom koprenom. Iako nam se ponekad učini da bolje poznajemo zemaljsko nego nebesno, naučni ispitivači zemaljskog rashlade nas svojim doznanjima – kao što to čine u naše dane – da je krajnja stvarnost zemaljskih ne materija nego duh, ili kako jedan od njih kaže: „Stvari su misli Božije“. Pri tome dolazi nam u sećanje stari balkanski filosof Platon, koji je naslućivao dva sveta: svet natprirodnih večnih ideja i svet od sjaja tih ideja u prirodi. Ali, kad je došao Onaj, koji nije od ovoga sveta, Hristos Spasitelj, spasao je čovečanstvo od slućenja i naslućivanja, spasao nas je od neznanja u najosnovnijem i najvažnijem. Otkrio nam je Otadžbinu Nebesku, u kojoj vlada ne nekakav izmišljeni Hronos koji guta svoju decu, nego Otac koji sa ljubavlju sačekuje i prima decu svoju iz njihove privremene zemaljske otadžbine. O koliko ih je do sada primio! I koliko odbacio! Kao domaćin što stresa voćku, pa trule plodove odbacuje a zdrave sabira i odnosi u dom Svih Svetih. Neobično značajan i blag dan; dan koji pojačava našu nadu u pogledu naših umrlih predaka, srodnika i prijatelja. Jer ta nedelja je nedelja posvećena i svima onim svetim i pravednim dušama, za koje se nije moglo naći mesta u našem kratkom kalendaru. To su bezbrojni milioni onih „koji su zemlju onebesili svojim vrlinama“, nepregledni raj „bezimenih“, kako se nazivaju u službi toga dana. Među njima su i mnoge duše, koje smo mi poznavali u ovoj zemaljskoj otadžbini i koje su nam bile drage. To su mnogobrojni „neznani junaci“ iz rata i mira, čija su imena na zemlji zaboravljena i čiji su grobovi davno preorani. Tu su zaista i Kosovski vitezi, pored Lazara i uz Lazara. Od cele kosvske vojske ušao je u naš kratki kalendar samo Sveti Lazar. No zar se nisu posvetili i ostali koji odoše na Kosovo „za Krst Časni krvcu proljevati“? Zar i sluga Goluban nije žrtvovao svoj život kao i Lazar za istu stvar? I mnogi kosovski Obilići, i Strahinjići, i Jugovići? I ona jedinstvena majka Jugovića, i ćerka joj slavna carica Milica – zar da i oni svi nisu onamo gde i Sveti Lazar? Svakojako. No njima su imena u večitom, nebeskom kalendaru i njihov spomen u dan Svih Svetih. Žive duše njihove su u onom Carstvu Nebesnom, kome su čestiti knez mudro privoleo, u onoj prvoj i večnoj otadžbini, u kojoj se nadamo i mi u svoje vreme preseliti i sa njima sastati.

Za tu pravu i večnu otadžbinu mi se pripremamo u zemaljskoj otadžbini. Zemaljska otadžbina nije samo zemlja koja nas telesno hrani, niti samo okvir države, u kojoj se uzajamno pomažemo ili snosimo. Niti je to naša zemlja, nego i zemlja otaca naših, zbog čega se i naziva otadžbinom. Još uvek nad njom bdiju i na nju uplivišu svojim duhom i svojim molitvama. U otadžbinu spadaju i grobovi njihovi, kosti i krv, i suze njihove. Još u otadžbinu spadaju i životi onih koji se javno posvetiše i u kratki naš kalendar upisani biše, kao i prah onih koji ne uđoše u kratki crkveni kalendar, ali uđoše u neiscrpni i uvek još nepopunjeni večiti, nebeski kalendar. I njihove zadužbine, crkve i manastiri, i sve svetinje svih narodnih pokolenja iz prošlosti. Još u otadžbinu spadaju i ideali istine i pravde otaca naših, i gesla njihova od kojih je najsjanije i najzvučnije: Za Krst Časni i slobodu zlatnu. Pa u pojam otadžbine spadaju i borbe za te visoke ideale, pomoću kojih se formirao karakter narodni i sačinila sva veličanstvena drama naše narodne istorije. I borba i stradanja, i „ljute bitke, muke svakojake“, i pobede i porazi, i krici i jauci, i pesme i molitve, i žrtve i tamjan, i vosak i uzdisanje pokajnika i trpljenje pravednika – sve to, i još mnogo sličnoga ispunjava pojam otadžbine. S takvim sadržajem i jedna zemaljska otadžbina predstavlja svetinju. S takvim sadržajem, u punoj i bogatoj meri i naša otadžbina je zaista svetinja u praznoj zemlji u kojoj se mogla izgovoriti ona beskućnička reč: gde mi je dobro, onde mi je otadžbina. Dobro je i predobro bilo u bogatoj Americi onom polubataljonu Crnogoraca, koji 1915. godine krenuše svojoj kršnoj otadžbini, da na dogledu svojih rodnih planina potonu u sinju grobnicu. Zašto krenuše na opasan put neprinuđeni, u susret smrti? Zato što smatrahu da im je dobro tamo gde je otadžbina njihova. Sveta zemlja otaca njihovih ukrašena mnogim svetilištima i osveštana premnogim žrtvama, od kojih je Kosovska žrtva jedna od najvećih. 

Kad mislimo o Kosovskoj žrtvi, mi smo skloni o svakom Vidovdanu da dajemo svoje ocene o Kosovskim borcima, da ih takoreći izvodimo pred svoj sud, te da jedne obasipamo pohvalama, a druge prekorima. To je sud istorije. No sud istorije može biti i obratan, tj. ne moraju uvek potomci suditi pretke, nego i precima se mora dati pravo da sude potomke. Tako se onda dolazi do punog suda istorije. Zar ne bi bilo korisno, da mi sebe jednom stavimo pred sud Kosovskih svetih viteza? Da slušamo njihova pitanja i da damo svoje odgovore! Nikad korisnije, mislim, nego u ovo naše vreme, kad pred našim očima padaju carstva zemaljska kao gnjile oskoruše od surovog vetra; kad se evropski narodi uzajamno satiru a azijski s pretnjom uzdižu; kad Himalaji rastu, a Alpi padaju, i kad se žute vode lako mogu izliti preko svojih korita i pogasiti ognjeve evropske. No kad stavimo sebe pred sud svojih predaka, moramo pošteno odgovarati. Ako nas čestiti knez pita: - „Da li ste i vi, kao mi, spremni za Nebesno carstvo žrtvovati zemaljski život“ – šta ćemo odgovoriti? „Jesmo, čestiti kneže“, odgovorićemo, da bismo samo što pre bili s tobom u Nebesnoj Otadžbini. „U nas nema samoniklih bezbožnika, kao što ih nema ni u Rusiji, niti kod drugih Slovena. Što ih ima, to je od nanosa iz onih zemalja gde je Hristos prezren i gde je duhovni vid za Nebesno Carstvo oslepljen. Svaki bezverac na Svetoj zemlji našoj, učenik je i sledbenik nekog učitelja sa strane, na koga se i poziva kad govori kao bezverac. Ne poziva se na tebe, čestiti kneže, niti na ma koga iz istorije svoga naroda, ni na svoju majku, ni na svoj sopstveni razum, nego na nekog bolesnog stranca, neslovesnog, neslovenina. Nikad ni jedan Srbin nije postao bezbožnik misleći svojom glavom, nego tuđom.“

Šta ćemo odgovoriti Milošu, ako nam postavi pitanje: „Imate li ljude i gde su oni, koji će u času iskušenja mudro i junački povesti narod pravim putem?“ Odgovorićemo: „Imamo ih, slavni junače, imamo ih dosta; jedni su na vidiku, a drugi u penziji, u povučenosti. No u odsudnom času, pozvaćemo i one iz penzije, kao što smo i ranije činili kad je trebalo spasavati otadžbinu!“

Ili, kakav odgovor da damo Kosvki devojci, kad nas upita o devojkama našim? Reći ćemo: „Dok platno bi jeftino, one krojiše kratke haljine, a sad kad platno poskupi, one kroje dugačke haljine. Zar to nije nelogično? Nije, nije, zlatna Kosovko naša; jer dužina haljina kod devojaka ne zavisi od jeftinoće i skupoće, nego od veličine stida. Porastao je stid u naše dane, pa porasle i haljine. 

Šta bismo odgovorili Strahinjiću Banu, ako nas pogleda svojim strašnim očima i upita nešto o bračnom životu u vezi sa svojim slučajem? Ništa. Zarumenili bismo se i oćutali. Jer kako bismo smeli govoriti o pretrpanosti po duhovnim sudovima, o razvodima, o ciframa? Oprosti pobedioče silnog Vlah Alije, trudićemo se da se popravimo pre nego što nas bič Gospodnji počne popravljati.

Ako li nam Jugovića majka projeca pitanje: „Da li je još kojoj Srpkinji puklo srce za sinovima kao meni, šta da joj kažemo?“ „Jeste, sveta majko, hiljadama i hiljadama“. Ti si prva no nisi poslednja, čije je srce iznemoglo videći da su se prazni konji i psi vratili a vitezovi ostali na bojištu. Zašto nas i pitaš kad znaš i vidiš bezbrojne majke srpske, kojima je puklo srce za junačkim sinovima kao tebi za tvojim Damjanom?

Pa još ako stari Jug Bogdan navuče sede obrve na oči i upita: - „da l` poštuju deca roditelje kao što su mene moji sinovi poštovali“, šta da odgovorimo? „Svako pile danas pravi se pametnije od kvočke, gospodaru naš. Pomoli se Bogu za nas, tvoje potomke, da ne prođu stražnji mimo prednje.“

Možda će se i sam gospodin Vuk usuditi da se iz adskog dima digne i upita: „A ima li među vama izdajnika?“ Nismo čuli da ih ima, stranče, i tuđinče, nismo za njih saznali. Od tvog zlog primera i od proklete sudbe tvog potomstva svi su se Srbi uplašili, te ne čujem da ima izdajnika među njima. Ali ako nema izdajnika, govore da ima nešto slično. Ratni bogataši i svi oni koji više vole zemaljsko carstvo nego nebesno. Ako ti je teška samoća tamo, ovi nisu udaljeni od tebe, možeš ih doviknuti i mogu te čuti.“

O braćo moja, sud istorije, sud je večne pravde Božije, prema kojoj je sve nemoćno i sve ništavilo. No taj sud istorije razuman je, potpun i koristan kad se sudi s obe strane, tj. kad sadašnjost sudi prošlosti i kad se da suditi od prošlosti. Takvo je ubeđenje našeg naroda. Zbog toga ništa nije za nj novo što sad biva u svetu. On je iskustvom stekao pravilno merilo koje možda nedostaje i velikim narodima. On sluša o pobedama i sluša o porazima, no on zna relativnu vrednost i jednog i drugog. On je imao pobeda, koje nisu značile sreću, i poraza koji nisu značili nesreću. Sve je privremeno, samo je Bog večit. I sve privremeno mora se uređivati prema večitome, ako hoće da zadrži sjaj i trajnost. Tako i zemaljska otadžbina mora stajati u službi večne otadžbine, i svako zemaljsko carstvo u službi Carstva Nebeskog. Kad narodi na ovoj maloj planeti našoj priznadu Boga za Boga, i zemlju i svu vasionu za Božiju imovinu, i zemaljski život kao pripremu za život večni; kad prime zakon Božiji kao apsolutno pravilo vladanja; kad budu svetili i venčali ime Oca svog Nebesnoga i iznad svakog drugog carstva i cara, i kad volju Njegovu, mudru volju roditeljsku budu stavili iznad svake ljudske volje i tiranske samovolje – zaista, onda će ratovi biti nemogući. Onda će se klicanje pobedioca i krik pobeđenoga moći čuti samo među zverovima u prašumama. Pa i to će biti nepodnošljivo za oplemenjeno srce čovečje. Jer tada će na zemlji biti milenijum mira i vlast Svih Svetih. Bože daj i uskori.

Preuzeto iz knjige: „Sveti knez Lazar i Kosovski zavet“, Beograd-Cetinje, Svetigora, Kompanija „Novosti“, 2007.

Monahinje manastira Ćelije

NEBESKA SRBIJA

(NSPM)