Studentski bunt na raskrsnici

Preko pola godine „društvenih gibanja“, predvođenih studentima svih državnih fakulteta, menjalo je srpsko društvo i politiku. Ali, nije ih još definitivno promenilo. Ono što znamo je da bez upornog studentskog bunta i blokada fakulteta, uličnih protesta, šetnji, trčanja i „bicikliranja“, kao i sad skoro ugašenog protesta po školama, ne bi bilo: ni ovog delimičnog objavljivanja dokumentacije o rekonstrukciji Železničke stanice u Novom Sadu; hapšenja osumnjičenih za (posrednu) smrt 16 lica u Novom Sadu; triju tužilačkih istraga; u martu najvećeg beogradskog protesta (bez epiloga ali sa, kažu, „zvučnim topom“); pada Vlade; predlaganja pa odbacivanja „prelazne vlade“; ukidanja plata na univerzitetu sofističkim (neustavnim) pravnim manevrima; nakana o gašenju postojećih univerziteta (?!); pokušaja osvajanja fakulteta policijom; privođenja i pozivanja profesora (posebno rektora BU) i studenata u javnu i tajnu policiju, a sada i u Vladu na pregovore; instaliranja „ćacilenda“ i nekakvih „pretorijanaca“ ispred najviših institucija (Skupštine i Predsedništva); a sve to praćeno nepojmljivom mrzilačkom propagandom od strane antimedijskih glasnogovornika vlasti.

S druge strane pak, oni vladajući i sam „vladar“ posebno, uplašeni koliko i bunovni, neodstupaju jer su, plašimo se, bodreni od evroatlanskih im saveznika, Kine i Rusije (po cenu svih naših prirodnih bogatstava?). Neznajući do kad će ta podrška potrajati, uočljiva je rigidnost vlasti i manjak osećaja za novu stvarnost u zemlji. I to svakodnevno, u nesuvislostima o: stranim (hrvatskim) plaćenicima, rušenju države, atentiranju predsednika, otimanju vlasti, propasti vaskolikog „srpstva“, zamenjivanju tužilaca i sudija (podobnima?), pomenutog ukidanja budžetskog visokog obrazovanja, i u onim nešto manje zlokobnim koještarijama, kao što su: uništavanje privrede, odustajanje investitora, ugrožavanja slobode kretanja kao opravdanja gaženja i napada na ugrozitelje, bajke o onima „koji bi da uče“ i dr.

250 mesta budućih kandidata biće, od strane plenuma u univerzitetskim centrima, ponuđena različitim društvenim slojevima (klasama), odnosno svima koji su studente podržavali – bez aktivnih političara i bez samih studenata

Nova raskrsnica na kojoj se konačno otvoreno sreću studenti (u blokadi) i politika, zove se „izbori“. Ako su nedovoljno razrađenu opozicionu ideju „prelazne vlade“ studenti skoro listom ignorisali, zamišljajući tek neku čistunski apolitičnu vladu stručnjaka, stvari sa izborima su sasvim drugačije. Ostatke ideje o prelaznoj vladi u delu opozicije, zamenio je pun politički zahtev „na izbore!“, već razrađen strukturom buduće izborne liste. Po izjavama, 250 mesta budućih kandidata biće, od strane plenuma u univerzitetskim centrima, ponuđena različitim društvenim slojevima (klasama): profesorima i nastavnicima, radnicima i zemljoradnicima, novinarima, odnosno svima koji su studente podržavali – očekivano bez aktivnih političara i iznenađujuće bez samih studenata.

Iako bi „studentska lista“ (bez studenata) bila, po nekim anketama, najpopularnija na izborima, pogotovo ako bi je podržale sve opozicione stranke, „zec je još u šumi“ jer izborna trka nije ni na vidiku. Četvorogodišnji mandat skupštinskog saziva ističe za dve i po godine (krajem 2027. godine) pa bi za razrešenje ove krize bilo neophodno raspisati vanredne izbore. Ali, to predsednik Republike (po Ustavu na predlog Vlade) sada ne želi da učini pa je jedina mogućnost njegovog odobrovoljavanja nastavak širokog društvenog pritiska (blokade, okupljanja, protesti, štrajkovi). Ili je možda dovoljan „mig“ od pomenutih saveznika izvana?

Kako bilo, studentski poziv na izbore, za sada, ne prati zahtev za fer promenom izbornih uslova (finansiranje predizbornih aktivnosti, objektivnost medija, eliminisanje funkcionerske kampanje i „sigurnih glasova“, tačnost biračkog spiska i dr). Otuda se deo opozicije našao zatečen, u raskoraku, zašto učestvovati na takvim izborima? Iako ima argumenata neučešću, pozitivan odgovor bi mogao biti da je društvo, uz vođstvo mladih, maltene „preko noći“, konačno sazrelo da dokaže da je smenjivost vlasti i u Srbiji jedna normalna stvar. Na izborima, čak i sa njihovim „pravilima“ – još samo da ih raspiše.           

(NSPM)