Размишљање једног обичног српског грађанина о литијуму

Већина грађана ове наше Србије, поготово млађа генерација, донедавно уопште није марила за постојање литијума. Можда су чули нешто на часовима хемије, а можда и нису,  али ако и јесу, сигурно их није превише занимало. Старије генерације су учили тзв. економску географију, па су ђаци бубали колико  Бразил производи овога, Нигерија  онога а Југославија свега и свачега. О литијуму нисмо учили. Како су литијумске (Ли-Ио) батерије, бар за сад, најпогдније за израду батерија за електичне уређаје, па и за електричне аутомобиле, у циљу очување животне средине, тј. смањења потрошње фосилинх горива, потражња за овим ретким металом расте све више.

У последње време се и наша јавност  узбуркала јер је кренула кампања која наговештава отварање рудника за ископавање руде из које би се, још неутврђеном технологијом, црпио литијум карбонат који се користи за прављење батерија.

Власт каже да је литијум „бело злато“, „српска нафта“, „велика шанса Србије коју не смемо пропустити“, опозиција користи аргументе који говоре да је експлоатација руде и прерада у литијум карбонат изузетено ризична за животну околину, Европа нам долази (споразум о стратешком партнертству) , тапше нас по леђима, и  каже:  „треба Европи литијум да не морамо да купујемо у Аустралији и Чилеу а нарочито у Кини“, стручна јавност стидљиво полемише, не располажући са довољно информација, експерти заговарају своје ставове који су често супротни, компанија која је очигледно добила неко обећање форсира почетак ископавања, док ми, јавност, обични српски грађани, не знамо где да се окренемо. Наравно да нас интересује просперитет ове земље али желимо да земљу, воду и ваздух оставимо наредним генерацијама чисте и здраве, колико год је то могуће.

Овај новонастали проблем би могли сагледати из најмање три угла: политичког,  угла очувања животне стредине и економског.

Кад кажем политичког, мислим на заинтересованост Европе да се овај пројекат реализује. Зашто су тако јако заинтересовани? Па има литијума и другде нпр. у Немачкој, Португалији, Чешкој, Француској. Можда им је боље да се литијум прави у даљем комшилуку али не и у њиховој кући?  Закони који би требало да контролишу експлоатацију су тамо строги а код нас могу да се изврдавају? Ако је производња литијум карбоната ризична, онда нас отварање рудника удаљава од ЕУ а не, као што тврде,  да се додатно оснажује наш еврпоски пут? Да ли је ЕУ згодно да производња буде близу, па ако буде стани-пани, могу рудник да преузму (наћи ће се већ правни основ) или да га брутално отму?  У случају набавке из  Аустралије и Чилеа, да не спомињем Кину, ланци снабдевања би се много лакше покидали?  Европа је недавно донела иницијативу о стратешким сировинама која каже да би државе чланице морале тежити да нађу начин да производе бар 10-ак посто сваке од њих а да ЕУ у збиру буде самодовољна. Ако смо близу ЕУ и  можемо да запушимо литијумску рупу тражње, да се код нас загађује околина а да се у  Немачкој и Холандији возе електрични аутомобили,  зашто да нас не тапшу по раменима и охрабрују (власт условљавају, мотивишу, корумпирају итд) да кренемо у неизвесност?  Озбиљна држава о томе мора да размишља, јер ако ми обични гхрађани имамо зебњу да нешто не иде како треба, држава мора да размишља „сто копаља испред“. Имамо хвала Богу политиколога и института који се баве разним темама па Влади неће бити тешко да направи тим еминентних стручњака, професора и академика који ће моћи да сагледају шта ће се десити ако кренемо у пројекат, шта ће се десити ако не кренемо, шта се неће десити ако кренемо и шта се неће десити ако не кренемо (Декартов квадрант). 

Што се тиче утицаја на животну средину, ствар је наравно још мутнија и неодређенија. Ткз. "Јадарит" је јединствени минерал, нема га нигде (бар до сада није пронађен) сем код нас и све досад знане технологије експлоатације би се морале прилагођавати. Тако да ако неко каже да је све у реду и да постоји систем који вади руду, претвара је у литијум карбонат а загађење је минимално (или не постоји ) једноставно није рекао целу истину. Ако јесте, нека нам каже где је то постројење у свету па да наша стручна екипа оде и види очима тај идеални зелени рудник. Интересатно је како једни стручњаци на ТВ  кажу да ће резултат ископавања бити брда отровне јаловине, која ће нам загађивати воду вековима док други (исто стручњаци) кажу да ће се та јаловина враћати назад у руднике испод нивоа подземних вода и да се у пракси (сем неких 200 ха) неће ништа на површини ни видети а камоли да ће се нешто загађивати. Вода ће се тобоже пречистити до нивоа техничке воде (можда ће је и флаширати да повећају зараду!!) а земља ће се и даље нормално моћи обрађивати па ћемо имати двоструку корист. Верујем да ни један од ова два екстрема није тачан. Влада треба да оформи комисију, експертски тим састављен од академика, професора и стручњака из праксе, који ће својим именом и презименом, досадашњим интегритетом и будућим деловањем гарантовати да ће се том послу израде документа о процени дугорочног  утицаја на животну средину, укључујући све потенцијалне ризике (поплава, бујице, земљотреси, диверзије….) и који су начини (и средства) да се ти ризици минимизују и/или сведу на нулу, посветити у потпуности.  Неко ће рећи:  „па то већ све имамо: страна заинтересована компанија је наручила свеобухватни документ који је обрадио детаљно и овај аспект  …“. Можда јесте, али би стручна јавност и обични српски грађани  хтели да знају да је спрска Влада наручила (и платила ) документ о процени и да су га израдили најбољи стручњаци које ова земља има. Другим речима, „верујем ја теби али ћу ипак проверити“.  

Трећи аспект је економски. Ту тек влада прилична конфузија. Који је ефекат целог посла? Да ли ће се прича свести на то да смо „клали вола за килу меса“ и  оставили загађену средину (како су уосталом прошле и све колоније у Африци) или ће и обичан српски грађанин имати неку вајду?  Да се разумемо, велики број људи који буду укључени ће имати корист од искпопавања литијума (што су ближе врху то већу), али да ли ће нпр. села у неразвијеним деловима земље имати нешто од тога? Хоће ли држава приход уложити у изградњу канализације или у још који стадион? Или ће просперирати само Лознички крај и политичко економска врхушка?    

У наставку је пример обичне, аматерске рачунице:

Замислимо следећи сценарио: Страни концесионар, компанија која је добила дозволу за истраживање и експлоатацију (или како се већ дефинише) ће финансирати пројекат из својих средстава, највероватније узимајући кредит од више банака. Руда јадарит, кoja садржи литијум и борат ће се ископавати и прерађивати у литијум карбонат (600,000 тона годишње?) и као нуспроизвод, борну киселину или сам борат (боракс). У самом руднику и свим ћеркама фирмама ће радити нпр. 3000 запослених  који ће имати просечну плату 1700 еур (дупло од просека). У зависним фирмама (који ће бити подизвођачи) и који ће због овог посла морати да запосле нове људе ће радити још 5000 људи али њихова плата ће бити мања, нпр. 1200 еур. Ради мира у кући Влада ће приволети Европу а они, да нам мало удовоље и замажу очи, ће стимулисати неку фирму да и овде напарави мега фабрику батерија која ће користити део литијум карбооната. У њима ће радити још нпр. 2000 људи са платом од 1700 еур. Ако нам се посрећи, можда ће направити и погон за рециклажу па ће запослити још 1000 људи и додатно допринети животној средини: позитивно (?) или негативно. И тако даље. Узмимо да ће директно или индиректно овај пројекат запослити 20,000 људи са просечном платом од 1500 еур.

Рачуница:

Рудна рента 60,000 тона x 12000$ à 720 милиона$ x 5% ——— à 32 милиона

Порез на плате 20,000 x 12x 1500 à 360 милиона x 10% ——— à 36 милиона *

царине на увоз машина и опреме 2,25млрд x 2/3  x 10%  /10 г ——— à15милиона

Порез на додату вредност се истина ствара иако се литијум извози али ће се користити репроматеријал па ће држава имати користи од увоза (ако их не ослободи царина) а од ПДВ ће имати корист уколко је набавка у земљи (нпр. сумпорна киселина..) ——-укупно    à 50 милиона

На платном промету ће највише зарадити банке, држава ту нема велику корист——— -> 6 милиона

Порез на имовину 2,25млрд x 1/3 …742 милиона x 0,4% ——— à 3 милиона

Порез на добит основне фирме која управља пројектом нпр. 100 милиона x 15% ——— à 15 милиона **

Порез на добит свих осталих фирми на које позитивно утиче пројекат 120 милиона x 15%——— à18 милиона

Све укупно 175 милиона евра или долара, свеједно. То би био укупан годишњи ефекат на који држава може да рачуна. Свако од нас би овој рачуници могао понешто додати или одузети, слободно варирајте бројке, све је дозвољено нама аматерима.

Као и у претходна два, и у овом случају Влада мора да ангажује експертски тим који ћа направити детаљну анализу, обухватити све сегменте који утичу на овај израчун, направити калкулације у случају стрес сценарија (променљивост цена на тржишту, пословање фирме, пословање зависних фирми, ризик затварања рудника и трошкови санације које ће држави оставити итд) и предочити га стручној јавности.  Предлажем да то буде Фискални савет, они су једна од ретких институција ове државе која функционише на светском нивоу. 

Дакле, тругао у ком се ми обични српски грађани налазимо гради политика, очување животне средине за нас и будућа поколења и економија. Да би избегли конфузију коју стварају и потхрањују аматерска наклапања (укључујући и овај текст), од суштинске је важности да ове три Владине комисије прикажу детаљне елаборате стручној јавности, а ми обични српски грађани треба да будемо информисани путем свих медија о чему се заправо ради. Да ли вреди клати вола за килу меса?  Да ли вреди за ту килу меса ризиковати здравље половине нације која живи у околини и низводно од рудника? Како ће (гео)политика (споља) реаговати на нашу одлуку? Да ли можемо да нађемо компромис?

Србија се пре неколико векова развила и проширила захваљујући експлоатацији руда. Прва озбиљна српска држава је финансирала своје послове приходима од рудника, не треба од тога бежати. Али ми, обични српски грађани не треба да дозволимо да било ко одлучује у наше име. Стручна јавност ће нам објаснити резултате елабората Владиних комисија а ми ћемо онда лепо демокрастки (референдумом?) одлучити куда даље. Илузија ?

*Све те фирме ће плаћати порезе на добит (15%), порезе на плате (10% плаћа запослени), порез на имовину, ПИО и здравствени фонд ће имати додатне приходе, док ће концесионар плаћати и рудну ренту (5%). Рудна рента јесте 5% али питање на шта се рачуна: количина извађене руде; коначног производа? Која се цена узима? Ако је цена са берзе, кад је датум за годишњи обрачун? Да ли се узима пондерисана годишња цена, што је можда најпоштеније, или су одређени праг и плафон, а између цена може да флуктуира или да се пондерише? Сваки од тих сценарија је могућ.

**Овде вреди напоменути да страни концесионар неће одмах имати приходе, а и кад их буде имао, све инвестиције у машине и опрему ће се претворити у амортизациони трошак што умањује добит и тако смањује основицу за порез.

(Српски правнички клуб)