Сергеј Лавров: „Слово и дух” Дејтона – кључ мира и стабилности у Босни и Херцеговини

 Пре тачно 30 година, 14. децембра 1995, у Паризу је потписан Општи оквирни споразум за мир у Босни и Херцеговини, који је зауставио разорни оружани сукоб. Будући да је претходно био парафиран у Дејтону (Охајо, САД), познат је као Дејтонски споразум.

Одјек братоубилачког сукоба и данас изазива бол у срцима оних који су изгубили своје најмилије и своја огњишта. Рат је однео преко 100.000 живота и приморао више од два милиона људи да напусте своје домове. Жалимо за бројним жртвама, без обзира на њихову националну, етничку или верску припадност. На трагичну прошлост подсећају и тензије у међуетничким и међуверским односима, које трају до данас. Велики део територије Босне и Херцеговине још је миниран, па недужни људи и даље страдају.

Дејтонски споразум није постао лек за све недаће и несугласице које су запљуснуле друштво у БиХ одмах након распада федеративне Југославије. Његова главна заслуга је, ипак, то што је зауставио крвопролиће и омогућио повратак мирном животу.

Притом Дејтон представља резултат како мукотрпних посредничких напора међународне заједнице, тако и тешких компромиса које су снагом своје воље направили лидери сукобљених страна. Тиме што су учинили озбиљне уступке, они су добили неупоредиво више заузврат: мир и наду у просперитетну будућност. Управо овакав приступ, који подразумева потребу за постизањем обострано прихватљивих, консензуалних решења, дефинише „дух Дејтона”.

Споразумом, којим су постављени темељи државног уређења БиХ, били су утврђени фундаментални принципи једнакости између три конститутивна народа (Бошњака, Срба и Хрвата) и два ентитета – Републике Српске (РС) и Федерације БиХ – којима су дата најшира уставна овлашћења. Поред тога, јасно су разграничене сфере надлежности између различитих нивоа власти и потврђена аутономија ентитета у оквиру изразито децентрализоване административне и институционалне архитектуре земље. Пажљиво осмишљен систем контроле и равнотеже, који предвиђа да се важне општедржавне одлуке доносе искључиво путем консензуса и компромиса између трију страна у БиХ, остаје темељ њиховог мирног суживота.

Руска Федерација, као сведок потписивања Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини, постала је један од његових међународних гараната којима је припала улога да штите постулате Дејтона.

Водеће западне земље тада су деловале као партнери у обезбеђивању спровођења Дејтона и промовисању постконфликтног решења. Међутим, вођене својим користољубивим интересима, оне су готово одмах кренуле да уништавају конструкцију Дејтонског споразума. На жесток отпор у западним престоницама наишла је жеља Републике Српске да доследно брани своја легитимна права и посебан аутономни статус свог ентитета, као и да се одупре плановима за увлачење Босне и Херцеговине у НАТО против воље њених народа. Притом је Бањалука користила – и наставља да користи – искључиво оне инструменте који су предвиђени мировним споразумом. Запад је, у међувремену, покренуо вишеструку кампању против Срба, циљајући на реформатирање земље путем њене унитаризације која подразумева одузимање Србима и Хрватима њихових дејтонских права.

Под изговором наводног обезбеђивања функционалности државног апарата Босне и Херцеговине, намеће се такозвани грађански концепт с предумишљајем да се разводни идентитет конститутивних народа. Прави циљ, међутим, јесте стварање услова у којима политичке елите само једног од трију народа БиХ могу несметано да спроводе споља диктирани план на штету интереса осталих страна у Босни и Херцеговини. Такве непромишљене авантуре имају дубоко негативан утицај на ситуацију у региону. Подсетимо се да је управо једнострано проглашење независности од Југославије од стране власти Републике Босне и Херцеговине – заобилазећи став Срба у БиХ – довело до почетка грађанског рата.

Институција високог представника постала је један од главних извора нестабилности у Босни и Херцеговини. Замишљена као помоћни механизам за међународни надзор цивилних аспеката решавања кризе, она се постепено развила у марионетску структуру, омогућавајући западним манипулаторима скоро неограничено уплитање у унутрашње послове БиХ. Уместо своје непосредне дејтонске функције – доприноса дијалогу између страна у Босни и Херцеговини – високи представници, који сви до једног представљају западну заједницу, врше правно насиље над сувереном земљом. Намерно изазивају унутрашње политичке турбуленције како би оправдали потребу за одржавањем протектората над БиХ. Истовремено, одговорност за кризу, без иједног доказа, пребацују на Републику Српску.

Маске су биле коначно скинуте након тајног „именовања” пензионисаног немачког политичара Кристијана Шмита на позицију високог представника уз кршење свих процедура, без било каквог покушаја да се сачува макар привид легалности. То је било сасвим у духу озлоглашеног „поретка заснованог на правилима”. Правно безначајни „декрети” самопроглашеног „високог представника”, који нема мандат Савета безбедности УН, у супротности су с демократским принципима и наносе непоправљиву штету унутарбосанском дијалогу.

Нема сумње да први корак ка нормализацији стања у Босни и Херцеговини треба да буде хитно и безусловно затварање Канцеларије високог представника (ОХР). То је било очигледно и пре 20 година – међународна заједница је донела принципијелну одлуку у том смислу још 2006. године. Само постојање таквог колонијалног инструмента у сувереној држави чланици УН у 21. веку је незамисливо. Већ давно је дошло време да народи БиХ стекну истински суверенитет и независност, да сами одреде своју будућност и судбину своје државе. Западњаци, ипак, чине све што могу да се супротставе укидању контроле споља.

Осим тога, у покушају да заобиђе кључну улогу Савета безбедности УН у процесима стабилизације у Босни и Херцеговини, Запад стално покушава да „приватизује” питање решавања кризе, као и да замени СБ УН алтернативним форматима за „посматрање” ситуације, у којима се не би чуо глас оних који се не слажу.

Оно што се дешава у Босни и Херцеговини, као што знамо, далеко је од јединог примера непоштовања међународног права. Ту спада и саботирање од стране кијевског режима и његових европских куратора, Берлина и Париза, спровођења Минског „пакета мера”, који је одобрио Савет безбедности УН.

Западни покровитељи Приштине дуги низ година игноришу одредбе Резолуције 1244 Савета безбедности УН, која представља темељ за решавање косовског питања и којом се гарантује територијални интегритет Србије. Признавши једнострано проглашену „независност” покрајине, они настављају да подстичу србофобично безакоње које чини приштинска „врхушка”, укључујући кораке ка стварању илегалне косовско-албанске „војске”. Поред тога, иницирају формирање војних савеза у којима Приштина учествује равноправно са сувереним државама. Уочавају се опасни трендови повећања војног потенцијала и померања равнотеже снага на Балкану. Сматрамо да је ово истовремено и директно кршење Дејтонског споразума, посебно оних одредби које се садрже у анексима 1-А „О војним аспектима мировног решења” и 1-Б „О регионалној стабилизацији”.

Убеђени смо да се искључиво на међународној правној основи Дејтона може постићи трајно међуетничко помирење у Босни и Херцеговини и осигурати стабилност на целом Балкану. Било какве измене Дејтонског споразума могу бити спроведене само на основу консензусних одлука које самостално доносе сви народи Босне и Херцеговине – у оквиру дијалога уз међусобно поштовање, без спољног мешања и стриктно у складу с утврђеним уставним процедурама.

Русија, као стална чланица Савета безбедности УН и одговорна учесница у регулисању ситуације у БиХ, принципијелно и доследно подржава Дејтонски споразум и његове темељне принципе који предвиђају једнака права за три конститутивна народа и два ентитета са широким овлашћењима у пракси. Позивамо и међународну заједницу, као и све стране у Босни и Херцеговини, да га такође подрже у интересу успешног и одрживог развоја БиХ и оба њена ентитета, те просперитета и благостања свих грађана ове земље и успостављања стабилне безбедности на Балкану.

*Министар спољних послова Руске Федерације

Ауторски текст Сергеја Лаврова за „Политику” поводом 30. годишњице потписивања Дејтонског мировног споразума (14. децембар 2025. године)

(Политика)