Иван Миленковић: Последња линија одбране

Нико од нас нема права на одустајање од слободе. Неприхватљиво је клонути духом. Неприхватљиво је напуштање последње линије одбране. Јер јуриш варвара на тужиоце и судије њихов је последњи атак. Иза тога је амбис

Кордон полиције блокира прилаз Пионирском парку

У филму Тинкер Таилор Солдиер Спy Томаса Алфредсона, искусни шпијун Џорџ Смајли (Гери Олдман) пита млађег колегу Џима Придоа (Марк Стронг), који је ухваћен и подвргнут испитивању (крајње непријатном, подразумева се): „Шта си им рекао?“ Нема пренемагања, нити губљења времена, искусни су играчи, обојица. „Све“, каже Придо. „Шта ти је била последња линија одбране?“ (Wхат wас yоур ласт лине оф дефенце?), пита Смајли без љутње. А и због чега би се љутио, Смајли је професионалац и зна да нико не може издржати мучење.

Последња линија одбране, дакле, за енглеског шпијуна била је мрежа агената коју је одао на крају, надајући се да су агенти, у међувремену, док је он још одолевао, повучени. Уосталом, за све то Придо је био обучен. Био је то део ризика који његов посао подразумева и који је он прихватио.

Шта је, међутим, с грађанима који су 13 година већ изложени најстрашнијој тортури, али то није био ризик њиховог посла, нити су за то били обучени? Где је последња линија одбране грађана пред групом одметнутом од цивилизације која им се обилно унередила у живот и наставља да се унеређује с идејом да никада не престане?

Порушени мостови и дезоријентација

Уморили су се људи, мрцварење траје дуго, избезумљени варвари настављају да руше све пред собом, сада већ праћени свешћу да немају куда натраг јер, опијени крвљу, богатством и свемоћи, бахати, примитивни, лишени стида и било какве цивилизацијске ограде, порушили су мостове којима би могли да се повуку. Није им пало на памет да би могли да се повлаче, па ни о очувању мостова нису размишљали.

Јуриш на тужиоце и судије њихов је последњи јуриш. Иза тога је амбис. Околност да мостова више нема, заједно са свешћу грађана да ни они више немају куд, довела је до губљења оријентације. Не могу се ни варвари кретати ако нема оријентира, а грађани су им оријентире повадили, побрисали, заменили лажним показатељима. Додуше, има и грађана који су се у акцији уклањања оријентира и сами дезоријентисали, јер ови и даље ударају куда стигну, па се грађанима учинило да њихови напори нису уродили плодом.

На шта немамо права

Али то није тачно. Како би то рекао Етјен де ла Боеси у свом ремек-делу Расправа о добровољном ропству, када грађани престану да желе тиранина, тиранин пада. Шта је, дакле, дезоријентисаним грађанима чинити? Одговор: утврдити се на последњој линији одбране. Не дати кучкиним синовима душу и дух. Не пожелети ништа од тиранина.

Исцрпљени су грађани, а када је човек у тој мери исцрпљен, свашта му се привиђа и не мисли јасно. Падају жртвом умора и искусни ликови јавне сцене, па је њихов говор као обасјан месецом усред дана: сабластан и мрачан. Али, даме и господо, другови и другарице, немају они права на то. Нико од нас нема права на одустајање од слободе. Неприхватљиво је клонути духом. Неприхватљиво је напуштање последње линије одбране. Неприхватљиво је прихватити варваре у било ком облику. Неприхватљиво је проналазити изговоре, мање или више убедљиве, због којих ћемо се повући у мир анестезије, малодушности, немишљења и неделовања. Наравно да слобода неће умети да пева онако како смо певали о њој, али то знамо и то није никакав изговор.

Свет није леп ако је свако јутро тмурно, блатњаво и загађено, а свако је јутро такво од како су варвари нахрупили, само што је многи грађанин то схватио с извесним закашњењем. Закаснити, међутим, не значи што и доћи прекасно. Дакле, не дати се пасјим синовима, ни у једном тренутку не поверовати ни у слово њиховог баљезгања, ни у једном тренутку не одустати од слободе (која може бити само заједничка) зарад личног мира без наде, нити се предати халуцинацији о непроменљивости стварности. И то је сасвим довољно. Ко то није у стању макар нека заћути.

Јер, варвари нису оставили ни камен на камену иза себе, те више немају шта да понуде, нити има мостова којима се могу повући. Сваким ће даном бити све горе и њима и грађанима, али грађани немају шта да изгубе (јер више немају ништа, ни будућност ни прошлост, а они који ово сматрају животом нека се склоне у сопствени стид, ако га још имају, јер стидети се – што есенесовац не уме – значи да си жив), док они, есенесовци, губе све. Само ће неколико њих, када тло попусти – а попустиће, они се држе још само на нитима насиља – да се избави приватним авионима и правовременим преласком границе, док остали остају овде, пред живим законом.

(Време)