Душан Васиљевић: Србија ни у једној варијанти нема користи од литијума. Може да има користи само од рудне ренте, која је прошле године за све руднике била укупно 140 милиона евра. У Европи се нигде не копа литијум

 Међународни експерт за стратешко планирање у области животне средине Душан Васиљевић не мисли да је рударење нека развојна шанса Србије, јер је ризик од рударења већи него корист, односно његове негативне последице су веће од могуће добити. Када се ради о литијуму, истиче да Србија ни у једној варијанти нема користи од њега, "чак и ако овде почне да се вади литијум, он се продаје преко, а Србија може да има користи само од рудне ренте, која је прошле године за све руднике била укупно 140 милиона евра - то за државу није ништа, а да не улазимо у то које су последице рударења".

„Није вредно улазити у нове захвате у рударству да би држава приходовала од рудне ренте која је код нас веома ниска – пет посто“, указује Васиљевић у Новом дану на ТВ Н1.

У прошлој години цена литијума је пала на светском тржишту за више од 80 одсто, а разлог за то је, како појашњава Васиљевић, јер је „Кина зауставила мало производњу електричних аутомобила, Кина је највећи корисник литијума за батерије, па је тржиште реаговало, то показује колико су цене фрагилне и зависе од пуно различитих узрока“.

То све доводи у питање исплативост производње литијума и тематизује – може ли једна држава у њему тражити свој потенцијал, независно од његовог катастрофалног утицаја на животну средину, наводи.

Васиљевић појашњава да у рударству, када ископавате руду, да би се из ње извукао одређени елемент користи се киселина, односно користи се процес лужења, тј. стављање тог елемента у киселину. Када се тај процес заврши остају огромне количине те киселине која је врло штетна за животну средину.

Када се о јадариту ради, кога има код нас у долини Јадра, и где међународна компанија Рио Тинто жели да отвори рудник, вађење литијума из њега радило би се на лицу места, јер је јако скуп транспорт да би се то урадило негде другде, и то би сигурно оставило велике последице по животну средину, указује Васиљевић.

Такође, наводи да је тржишна вредност Рио Тинта 90 милијарди долара, а годишње та компанија приходује 25 милијарди долара. Примера ради, буџет Србије је 17 милијарди долара, а БДП 65 милијарди.

„Рио Тинто је безмало моћнији у финансијском смислу од наше државе“, закључује и понавља да он своје профите књижи напољу, а не у Србији, и да су приходи државе сувише мали да би се могло оправдати отварање још једног рудника – ако су профит и развојни потенцијал главни циљ.

Сматра да само кад би држава Србија инвестирала у рудник, онда би зарађивала, али подсећа да је овде инвеститор Рио Тинто.

Додаје да се у последње време као једно од оправдања за поновно покретање приче о руднику у Јадру наводи и то да је Рио Тинто власник земље тамо.

„Па шта?! Што не направи тамо бању. Тамо су сељаци власници њива, па не копају руду. Власништво над земљом не одређује делатност“, поручује Васиљевић.

Истиче да би држава Србија морала да има неки стратешки циљ развоја – „да ли ћемо бити пољопривредна земља, или ИТ, или ћемо да правимо оружје, или да се бавимо рударењем“.

Наводи и да литијумске батерије полако излазе из употребе јер су скупе, те и то доводи у питање оправданост рудника јадарита на дуже стазе.

„Литијум се највише користи за батерије. Прве генерације електричних возила долазе до краја свог века трајања, јер литијумска батерија, која је пола вредности аутомобила, траје око осам година. Ми имамо 30 милиона електричних возила у свету и 11 милиона тона отпадних батерија. Такође, литијумска батерија када се оштети може да експлодира и емитује штетне материје, између осталог и литијум, који је јако штетан по нервни систем. Све су више у успону натријум-литијумске батерије, јер натријум имате свуда, пуно је јефтинији и није ни близу опасан као литијум“, указује Васиљевић.

Додаје и да се у Европи нигде не копа литијум, да је у плану да се вади у Немачкој, али тај литијум је у води, а то је сасвим друга технологија, јер је много агресивнија технологија вађења литијума из јадарита.

Такође, поред тога што припрема рудника траје годинама, може да се деси да неко ко је почео да копа литијум, закључи после неког времена да му се то не исплати, поготову имајући у виду осцилације цена на светском тржишту, па да оде и остави све то, каже.

Сматра да Србија има много више других потенцијала него што је рударење.

(Н1)